ili – Nonsens kao tržišna sudbina
Zašto
su gluposti popularne? Zašto je mnogo viralniji snimak plavuše koja
pokušava da uparkira auto, nego direktno obraćanje najumnijih ljudi
današnjice? Milioni dolara troše se svakodnevno da bi se proniklo u
prave potrebe i najskrivenije želje potrošača, a zatim se snime reklame
koje kao da je osmislila gomila pijanih ili naduvanih (možda i malo
retardiranih?) tinejdžera…
Odgovor je toliko očigledan da prosto boli:
„Potrošači su glupi kao tocilo!“
Nisu naravno svi glupi, ili bar ne sve
vreme, ali statistički gledano (u proseku) – na tržište možemo da
gledamo kao na azil za mentalno retardirane. Kako je to moguće? Kako to
da isti oni ljudi koji u svojoj „proizvodjačkoj funciji“ imaju znanje i i
inteligenciju potrebnu da se ode na Mesec – na povratku sa posla iz
supermarketa ponesu kući pastu za zube koja obećava da će ih izbeleti za
7 dana?