Program

Posle prvih analiza Kopaoničkog Dogadjaja izgledalo je da smo ponovo u istoj žabokrečini – praznih populističkih izjava i jalovog političkog kompromisa. „Duplo golo“ – rečnikom penzionisanih ljubitelja domina. Ali premijer nas je sve iznenadio.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)  

.

Nepopravljivi optimista se davi

- Hej!
- Hej, Hej!
- Hej! Upomoć! Ne, nema razloga za paniku… Ne znam da plivam, ali voda je sasvim prijatna… Možda je malo hladna, ali sam zato dobro obučen… U stvari mokro odelo me vuče na dno, ali već će sigurno neko naići…  Ako baš i ne naidje, verovatno nije mnogo duboko…  Čak i ako je preko glave, možda ću moći po dnu da se domognem obale...
- Daj, ćuti budalo! Zar ne vidiš da se već odavno dimiš na sumporu i pržiš u vrelom ulju?
- Pa, to sam i rekao… Možda ne znam da plivam ali… Temperatura je skoro sasvim prijatna…
- Bože, zar sam ti se toliko zamerio da me ovako kažnjavaš? Da zauvek slušam ovu budalu? Šta god da sam uradio – to sigurno nisam zaslužio…
- Kolega, izvinite… Mislim, ako bi ste bili ljubazni… Da mi dodate – sapun?

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)  

.

Lekcije sa pijace: Lopov

 
- Hej! Stani! Ma… Držite ga! Looopov! Lopooov!
- Šta? Jel, nije valjda…Joj bože… Ljudi, ukrade mi penziju! Kuku meni, crnoj!
- Hvataj ga mamicu mu! Drži skota! Bem-ti, djubre jedno…
- Neće taj nigde majci… - puče šamar, pa još jedan…

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs) 
.

Gusarska ekonomija

Znojava,  krvava i zadihana bratija bučno je zaposela kapetanove odaje. Neki su posedali oko velikog hrastovog stola, drugi su stajali, a oni najranjaviji posedaše na pod…

Kapetan Sedokosi ćutao je neko vreme čekajući da se žagor smiri, a onda zaškriputa grozno zubima, i strahovito tresnu šakom o sto. U prostoriji zavlada grobna tišina.

- Gospodo lopovi , i ostale vucibatine!

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

.

Perspektiva

 

- Pazi ovo, matori! Prodamo ovu našu bednu firmu, i uzmemo neku lovu…
- Ali sine! Ostaćemo bez posla, na ulici – i šta ćemo onda?
- Nemaš ti pojma ćale! Daće nam živu kintu, na ruke, mnogo više nego što bi u ludilu mogli da izvučemo iz ove straćare. Ne bi toliko zaradili ni za deset godina… I pazi šta ćemo onda da uradimo – daćemo Janezu te pare da nas zaposli u njegovoj radnji preko puta. On čovek ima razradjenu firmu, na svetskom nivou…
- Ali sine! Pa i mi smo imali razradjen posao – dok ti nisi počeo da kombinuješ…
- Ajde bre ćale, što si ti neki zadrt tip! I šta tebe uostalom briga? Ceo život si prestajao u kanalu ispod tudjih automobila… Isto ti se ‘vata. Ali, bar ću ja da postanem menadžer.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

.

Kraljević Marko po TREĆI put medju Srbima

- Čekaj, zar posle svega što si prošli put prošao, hoćeš opet medju njih?
- Ma ne… Veruj mi Gospode sasvim sam se opametio. A izgleda su me i potpuno zaboravili. Vidiš da me već godinama niko ne spominje. Malo gnjave decu u školi, i to je sve…
- Pa šta ćeš onda dole? Grize te savest zbog Kosova?
- Kakvo crno Kosovo! To više nikoga ne interesuje. I prošli put kad sam bio dole svi su imali preča posla. Veruj mi da nije ništa slično… Nego, ovde od puste dosade pričam tako sa nekim ljudima… U stvari pažljivo SLUŠAM šta ljudi govore, i veruj mi Gospode – mnogo sam  naučio!  Ne samo novi jezik i manire… Sad znam i kako treba sa njima. Molim te, pusti me dole – nećeš se pokajati!

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
. 

Laza traži posao

- Čuj momče! Znam ja da bi ti sada radije bio na nekom drugom mestu. Jeste da je prošlo tridesetak godina od kada sam ja tako sedeo… Ispravi se malo pobogu!
Laza se u trenutku ukruti na kancelarijskoj stolici sa visokim naslonom, kao da je progutao metlu. U prostranoj kancelariji pored stola za sastanke bilo je još pet takvih stolica, a na pročelju se nalazio masivan pisaći sto i velika kožna fotelja. Lazin sagovornik nije sedeo već je nervozno šetao u krug po kancelariji, sve vreme gestkulirao govoreći živo i dinamično kao loš glumac u nekoj jeftinoj monodrami.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
 . 

Brodolomnik

Dopisnik Tanjuga iz Vranja javio je da je svetlosna lopta na nebu, večeras u 19,32 minuta primećena u nekoliko mesta u tom delu zemlje. Svetlosno telo je velikom brzinom preletelo nebo, a potom se osetila snažna detonacija… (12. novembar 2010., agencija FoNet)

Kretao se sa mukom izmedju kržljavog rastinja koje ga je šibalo po licu i rukama. Sat je ostao u olupini, kao i sve ostalo… Bio je sam, gladan i umoran, ali mu je najviše smetalo to što je potpuno izgubio predstavu o vremenu i nije mogao da odredi koliko je prošlo od udesa. Ništa ga nije bolelo, ali se dobro sećao da se probudio iz nesvesti.  To znači da je sigurno pretrpeo šok. Posledice?  Pokušavao je da se priseti važnih i nevažnih dogadjaja iz svoje prošlosti, dalje i bliže, i sve je naizgled bilo tu. Osim vremena…

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

.

Faust iz Mrduše Donje

Djavo ko’ djavo… Nije se pojavio sa kozijom bradicom, rogovima i repom, smrdeći na sumpor. Naprotiv – uzeo je oblik nekog poznanika iz mladosti, čak daljeg rodjaka po ženskoj liniji…

- Šta mislim o politici? A jel’ se to maže na ‘leba? Maže se?! Pazi-majku-mu….

Slatkorečiv neki djavo, za čas mi sve objasnio do detalja. Gradi priču kao kulu od Lego kocki, sve se uklapa lako, a stoji čvrsto i na svom mestu:

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)   

Ubistvo u marketing-agenciji

Telo je pronašao noćni čuvar za vreme redovnog obilaska, oko 4 sata ujutro. Izgledalo je kao da je gospodin M. zaspao za svojim radnim stolom, i samo mu je glava klonula preko ugašenog lap-topa. Ipak inspektor T. (koji je vodio uvidjaj)  nije imao dileme da su okolnosti najblaže rečeno – bizarne.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)  

Lekcije sa pijace: "Luzer"

.

-"Oo-hoo-ho-hoo! Vidi ti njega!"
-"Pa, nee! Pa ne mogu da...Pa jesi to STVARNO TI?!"

Zagrlismo se na sred buvlje pijace, ne obazirući se na gužvu...Kao da smo upravo nakantali neke ljute pacere u basketu.

-"A ja sam mislio da si ti u nekim Amerikama. Znaš ono: Australija i Kanada biće zemlje udruženog rada" - smejem se puna srca i pokazujem na prljavo ćebe koje predstavlja sav "maloprodajni objekat" mog prijatelja iz mladosti.

-"Jesteee!" - nakezi se on -"A ja sam mislio da ti, da prostiš, duvaš u onu veeeliku frulu na Tibetu!

Ništa se nije promenio: isti onaj mangaš sa Zvezdare koji se uvek dočeka na noge.

-"Pa gde si ti čoveče! Šta ima? Šta radiš?" - rešetam ga pitanjima.

-"Ma ništa...Evo vidiš (pokazuje na ćebe) krpim kraj s krajem, preživljavam..." 

Lekcije sa pijace: "Papučić"

.

- "Snajka! Jel' te sluša muž?" - probudi me piskavi glas. Odleteše mi misli u koje obično potonem subotom, dok kaskam za ženom natovaren kao magarac:

- Aaa! Gledam ja vas već dugo...A i tebi snajka - svaka čast! Prati te u stopu - kao neko kučence...

Uhvatim vazduh da joj odbrusim nešto prgavo, ali onda je pogledam bolje i odmah odustanem. Skupila se bakica kao suva smokva, nema je ni 40 kila sa krevetom. Pa se još savila do zemlje kao upitnik. Ali zato oči! Sevaju dva bistra i brza oka kao varnice. Pomislim: "Ovu treba pusti da završi šta je naumila. Ta ima šta da kaže."

Moja žena prevrće i pažljivo "studira" pušlu zeleni, ja se glupavo smeškam, a bakica veze: 

- "Čuvaj ga dete, trebaće ti još. Tako je i moj Srećko mene mazio i pazio. Ma, bila sam... Gospodja!"

Onda zaćuti malo, kao da je nešto preseklo u rebrima, pa škripavo uzdahne: "Čuvajte se deco..."

Prodjosmo dalje, u društvu Srećka i bakice... Malo kasnije, kad smo zamakli za druge tezge, uhvati me žena ispod ruke - kao nekad.

Likovao sam ćutke u mislima, zahvaljivao bakici a čestitao sebi.

Nekad je najbolje ne reći ništa.
.

Lekcije sa pijace: "Ubivena"

- "Pošto šljive? "
- "Četrdeset. Evo, ova gajba je načeta..."
- "Šta to znači? Da ne može da se bira?"
- "Pa šta imaš da biraš! Šljiva je šljiva. Sve su lepe..."
- "Kako da ne! Evo - vidi ovu. Ubivena..."
- "Šta ubivena? Ovo tebi ubivena?! Ma znaš šta GOSPODJO - Dovidjenja!

Gospodja "pušeći se" odlazi par tezgi dalje, dok nadrndani prodavac ostaje da mrmlja sebi u bradu: "Ti mi znaš šta je ubivena..."

Dijalog počinje iz početka, ali okretna bakica već pruža kesu i kaže: "Biraj dete, slobodno..."
- "A lepe su ti i jabuke... "
- "Imaš tu dole i ove slatke, ako voliš, a i nakisele... Ista je cena, ako voliš..."
- "Daćeš mi i dve kile breskvi..."

Domaćica bi verovatno prošetala još malo medju tezgama, ali sad namerno pravi predstavu. Hoće da "bandoglavom" pokaže šta je propustio. Ovaj se pravi da gleda na drugu stranu, ali ko za inat, sve ga mušterije zaobilaze...

Sam je kriv.
.

Kolekcionar daski za peglanje

.
Savetovali su mi da nadjem neki hobi. Nije bilo lako izabrati, ali kao i uvek, ideja je došla sama. Pročitao sam u novinama da se na licitaciji stvari iz Šarićevih vila nalazi i jedna daska za peglanje.

Bilo je tamo naravno i zanimljivijih stvari, ali većinom  su znatno iznad mojih skromnim platežnih mogućnosti. Pogotovo ako od svega toga imam nameru da napravim ozbiljan hobi (a imam)! Može se lako desiti da ta kolekcija tokom godina dostigne impozantne razmere...

Ako malo razmislite o toj ideji  videćete da ima svoju dubinu - istovremeno sadrži u sebi sentimentalno-poetsku, i veliku  simboličnu vrednost. Šta nam govori jedna daska za peglanje?  Koliko god da se uzdignemo od nivoa smrtnika, postoje neke banalne stvari koje moramo da radimo (ili da neko radi za nas). Svi smo mi - dakle - samo obični ljudi. Sa druge strane daska prodata na licitaciji predstavlja simbol potpunog posrnuća i pada. Ona je očigledan dokaz da je neko izgubio okršaj sa Pravnom Državom, i da je izneo (nepeglane) gaće na štapu. "I Fought the Law and the ... law won"

U središtu vrtloga

.
Kažu da se  u središtu tornada nalazi prostor u kome sve miruje. Mora biti da je to fascinantno: lebdiš tako dok oko tebe sve tutnji i kovitla se... Na dohvat ruke proleću ti krhotine, sve se lomi, sudara, mrvi u param-parčad... Usisano - razoreno - skršeno - sve što se nadje na putu paklene pijavice.

A ti ? Samo mirno lebdiš, u nekom bezvremenom vakuumu, okružen tom kovitlajućom zbrkom, kao slika ramom - poput Bude na lotosu.

Ali u toj prividnoj mirnoći je seme čistog užasa! Jer, jedino izvesno u toj nestvarnoj slici je - da neće potrajati. Za trenutak ili dva, sve će se rastočiti, rasplinuti, raspasti... Trenutak mira i spokoja - u blicu će se dematerijalizovati, i vratiti u kovitlac večitog haosa.

To je slika našeg života. Ili bar...

...onog najboljeg u njemu.
.

Raspikuća

.
Najzad je postao svoj čovek. Nasledio je kuću i imanje koje je služilo na čast i slavu njegovim vrednim i štedljivim precima. U celom kraju nije bilo domaćina koji mu nije pomalo zavideo...

Ali, on je imao neku falinku...

Nedugo potom - prodao je vinograd. Većina ljudi je samo slegala ramenima, i išla za svojim poslom. Samo je jedna baba morala da kaže nešto zlobno:
"Nije mogao da bar malo sačeka..."

Majstori

.

- Idemo na "tri"! Jedan...Dva! Aaahh!

Začuo se zvuk kao kad se ispusti puno vedro u bunar, pa krene da se strmoglavo stropoštava u ječeći ambis, uz zveket lanca i tutnjavu vitla koje se panično odmotava. 

- Pazi ! - viknu Sima iz navike, iako osim njega i Ace nije bilo nikoga kilometrima unaokolo.

Kroz oblak prašine koja se sporo razilazila, nazirala se metalna skalamerija koju su polugom i čekrkom upravo srušili, zajedno sa delom trošnog zida. Sablasni gvozdeni kostur je još podrhtavao kao tek savladano čudovište koje ispušta poslednje uzdahe, pre nego što se zauvek smiri i skonča.

Služba za reklamacije

.
Na kolenima je držao otvoren lap-top ali su mu misli bile daleko. Nije voleo da leti avionom. Imao je utisak da ljudi pilje u njega, i da ga odaju kapi znoja na slepoočnicama. Usiljeno se smešio, a osmeh mu se nevoljno krivio u nervoznu grimasu. Znao je da mora ODMAH da skrene misli na nešto drugo.

Cifre na ekranu su mu igrale pred očima. Sve to nije imalo nikakvog smisla. Dobro je znao da ta konfuzija nema veze sa njegovim strahom od letenja. Zbog tog haosa od izveštaja je i seo na avion, i zaputio se u mali gradić na srednjem zapadu.

Džon Sinkler (tako je bilo njegovo ime) je bio ono što je njegov učitelj i mentor A. Frejzer zvao "kompanijski mladi alfa-pacov". Znao je dobro kada mu treba podrška "čopora", a kada treba da deluje sam. Umeo je da ugrabi svaku priliku, da se sakrije kad treba, da podmetne nekog naivnijeg... Njegov mentor je to nedavno osetio na svojoj koži. Pre nedelju dana Džon se uselio u bivšu Frejzerovu kancelariju...
...

Živorad

Moje pravo ime je Živorad. U stvarnom svetu živim u brvnari 70 metara ispod repetitora na Tupižnici (Vrh Lasovački kamen 1160 m). Imam 17 koza, 5 ovaca i jednu kravu (od toga živim), nemam tekuću vodu, pristojan put, trofaznu struju...

Ali imam internet.

U virtualnom svetu ja sam Smarowski, živim u jednom malom mestu kraj Amsterdama i radim za UN kao "Konsultant za društvene mreže", visok sam 185, plav sam, mišićav i preplanuo, imam Ph.D sa Stockholm School of Economic (predavao mi je lično Jonas Ridderstråle), i glavna sam faca u Blogolendu...

Sve je počelo kada su na mom imanju pre mnogo godina podigli te antene. Nagodili smo se da mi priključe jednu fazu sa njihovih generatora, tek za sijalicu i radio... Obično bi leti nešto radili oko predajnika, a ja sam im pravio društvo... I tako kasnije jednog leta (ovde leto kratko traje) sprijateljio sam se sa nekim inženjerom, i on mi je, kad je odlazio, ostavio njegov stari lap-top. U stvari trampio sam ga za jagnje... Ma nije važno! Uglavnom: povezali su me na njihov link, njih je, kao i svake godine, odneo helikopter - a ja sam ostao...

Nisam ja ni pre toga bio nepismen. A, ne! Odmah posle 4 razreda osnovne škole (ukinuli su je kad sam završio četvrti razred), završio sam i kurs za vunovlačara (za drndanje vune) u obližnjoj Zadruzi. To "obližnja" shvatite vrlo uslovno, ima 3 sata dobrog hoda nizbrdo (po lepom vremenu). Uvek sam voleo da učim. I mnogo sam voleo da čitam. Imao sam četiri SVOJE knjige i nekoliko starih časopisa. U ovoj vukojebini to je bilo kao Aleksandrijska biblioteka...

Ali te zime (kada sam ostao sam sa kozama, ovcama i internetom) - za mene se otvorio novi univerzum! Ne sećam se dali sam uopšte jeo, ili spavao... Ovce i koze su morale da zapomažu satima da bi ih pomuzao ili nahranio... Tu zimu smo jedva preživeli.

I tako je krenulo. Kao bujica u proleće! Moj um je bio gladan i žedan kao sundjer. Informacije su se slivale bez reda i smisla, kao planinska reka, sve se penilo i pušilo. Od te divlje buke i haosa znala je da me zaboli glava toliko da bih istrčao bos na sneg, i udarao glavom u zaledjenu zemlju.

Bilo je i nekih stvari koje ne mogu da vam ispričam. Nisam ni ja siguran dali su se zaista desile i dali sam opšte bio pri sebi tih meseci (u stvari godina). Dali je sve bio samo šum, bolje reći - grmljavina probudjenih neurona? Kao Venera - novi JA nastao je iz pene! Znam da mi ni pola nebi verovali...

Zašto bi mi bilo šta verovali?

Moje "novo ja" konstruisao sam na internetu onako kako je i nastajalo - stihijski. Posle mi je trebalo mnogo truda da neke nebulozne detalje koje sam lakomisleno obnarodovao u početku, kasnije uklopim u smislenu celinu. Pomoglo mi je i to što je ISTINA često bizarnija od fikcije. Osim toga, moj meteorski narastajući autoritet je mogao da pokrije sve. Sedeo sam na vrhu planine, sa skoro neograničenim vremenom, i neograničenom energijom...

Kao u onim pričama o mudracu sa planine...

Svoju tajnu sam uspešno skrivao godinama i mogao bih da vas obmanjujem zauvek. Tudje fotografije, postojeće adrese i identiteti, pomešane stvarne činjenice u realno "pomerenim" situacijama, izmišljene okolnosti zasnovane na dosadnoj dramaturgiji svakodnevice. Istina je uvek mix stavljen od malo anegdotskog i mnogo prozaičnog. Konzistentna i ubedljiva (samo ponekad namerno providna) priča smišljana godinama. A onda sam shvatio. Nema više potrebe za skrivanjem.

Ja sam ZAISTA postao taj čovek.

Smarowski!

Bog!

A sad moram da prekinem.
Vreme je da pomuzem ovce.
.

Kraj interneta

ili: "Smrt W(r)eba"

Kako se sve desilo ostaće zauvek obavijeno velom tajne. Nikada nećemo saznati dali je sve izazvala eksplozija neke bojeve glave ili havarija u nekom velikom reaktoru. Moguće je i da se hiljadugodišnja radijacija pojavila tek posle, kada su serija stravičnih zemljotresa i cunamija razorili celu oblast...

Pre nedelju dana, u rano jutro 29. juna 2014. godine Kalifornija i veći deo američke jugozapadne obale potonuli su u okean.

Bila je nedelja i u prvi mah je izgledalo da će i pored nezamislivih ljudskih žrtava i razaranja, sve ostati manje više isto kao pre. Televizije su radile svoj posao, političari takodje, internet je i dalje brujao, doduše sa malo "štucanja" (dali zbog preopterećenja ili zbog velikog gubitka infrastrukture). Najveća briga bio je ogroman oblak radijacije koji se nezadrživo širio prema unutrašnjosti kontinenta. Kao da niko nije ni slutio šta će se desiti. A onda je došao taj ponedeljak.

Berze su za samo nekoliko sati uradile ono što zemljotres, cunami i radijacija nisu mogli. Do kraja dana milioni ljudi su ostali bez posla, a većina IT-dinosaurusa su se srušili kao domine. Zaštitni mehanizmi na berzama su samo malo usporili stvar. Paniku više niko nije mogao da zaustavi. U utorak svi su čekali u redovima ispred banaka. Sada su banke padale kao domine, a onda odjednom - više ništa nije funkcionisalo...

Panika se sa berzi preselila na ulice. Novac u bankama, ili u kešu - više nije bilo važno... Saobraćaj je bio u kolapsu, nijedna komunalna služba nije više radila - svi su pokušavali da spasu sebe i svoje... Ići na posao bila je poslednja stvar koja je bilo kome padala na pamet.

Telefoni su radili sve redje, polako je nestajala i struja, voda, kao i manje-više sve ostalo. Na celoj planeti ljudi su se za kratko vreme setili šta im je ZAISTA POTREBNO i potpuno ispraznili prodavnice. Ipak medijski prostor nije pokrio potpuni mrak. U etru su se nadmetali nebuloznim saoštenjima zbunjene i obezglavljene vlade, neke zlokobne paravojske, religiozni fanatici, i najobičniji ludaci i budale. Niko više nije imao pojma šta se dešava i šta će biti sutra. U daljini su se čuli pucnji, a dim se dizao u nebo. Glasine su bile strašne...

A onda su zbegovi krenuli u brda.

Ovo je možda poslednji post na svetu. Nema mreže na koji bi ga okačio, niti nekoga da ga čita. Kada se istroši baterija ostaće samo zapis na disku. Dok sve ne pojede rdja.

Ovo je kraj...

(originalni datum posta 5. Jul 2014. - promenjen je iz praktičnih razloga)
.