Nestvaran povratak u stvarnost

Ironija na kojoj se temelji ovaj post može se izraziti onom rečenicom kako je stvarnost često čudnija od fikcije. Imam nekoliko teorija na tu temu, ali jedino što pouzdano znam je da trening u celoj toj stvari ne igra nikakvu ulogu.
Da je to tako, najbolje svedoči moje nedavno iskustvo. Na Miljin nagovor, posle poigravanja krimi-žanrom, digao sam sve kočnice i pustio mašti na volju… I šta? Popričao sam sa Đavolom lično, inspirisan padom meteora koketirao sam i sa čistim SF-om, a na povratku u realan svet pokušao sam da izvesnom Lazi u tradiciji bildugsromana prodam par trikova kako da nešto od mladosti prošvercuje u sredovečne godine…


>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs) 
.

Novi član porodice...

Stigao nam je novi član porodice. Jednostavno se pojavio juče na vratima i rekao - Av! Bolje reći vratio se - niodkuda, pošto su se klinci igrali sa tom malom skitnicom još u februaru, a onda kao da je u zemlju propao. Ali sad je tu. Potrošili smo celo pre podne da mu napravimo kućicu, a sutra ga vodimo kod veterinara. Mama se još malo mršti, ali sredićemo i to... Samo još da mu smislimo ime. 

Imate li vi neku ideju?

.

Pazim kako gazim

.

Video koji možete videti (na kraju ovog posta) deo je akcije "Pazim kako gazim" koju Rotary klub Pančevo Mihajlo Pupin, sprovodi ovih dana na teritoriji opštine Pančeva. Suština akcije je da se u najranijoj fazi otkriju deformiteti stopala, koji u kasnijem životnom dobu nose sa sobom brojne moguće komplikacije. Ove godine ćemo pokušati da besplatnim kompjuterizovanim pregledima obuhvatimo  SVU DECU predškolskog uzrasta na teritoriji opštine, uključujući i decu iz okolnih (seoskih) sredina, koja su iz tehničko organizacionih razloga prošle godine samo delimično obuhvaćena.

Ono što posebno zabrinjava, je činjenica da je u prošlogodišnjoj akciji od 672 obavljena pregleda, kod više od 40% ustanovljen neki oblik deformiteta. U dosadašnjem toku ovogodišnje akcije taj procenat je vrlo sličan, a verovatno se ne razlikuje mnogo i u drugim sredinama.  Zbog ovako alarmantnih rezultata, ponudili smo saradnju oko realizcije ove akcije i drugim Rotary klubovima, i nadamo se da će se vrlo brzo proširiti na celu zemlju.

Pravo Čudo

.
Prestali smo da verujemo u čuda - i ona su prestala da se dešavaju. Samo u toku jučerašnjeg dana prikupljeno je oko 20.000 evra pomoći za Vanju. Ukupno više od 85.000. Mogu samo da zamislim koliko je njenim najdražima nedostižna izgledala suma od 100.000 koliko je potrebno za operaciju srca u Austriji. A sada se ostvaruje. Želeo sam da verujem da je moguće, zbog Vanje - ali i zbog svih nas. Priznajem da sam sumnjao da je moguće, živimo u ciničnom i sebičnom svetu u kome je mnogo lakše okrenuti glavu na drugu stranu, smisliti neki izgovor, ili jednostavno produžiti svojim putem... Svi mi koji smo odrasli u ovom i ovakvom svetu odavno smo prestali da verujemo u bajke, deda mraza, zlatne ribice, ikone koje plaču... Prestali smo da verujemo u čuda i zato su ona prestala da se dešavaju.

Svima nam tako očajniči treba bar jedno malo čudo. Da budemo deo njega. Da nam vrati nadu u nas.

Srce za Vanju.
.

Škola sa posebnim duhom (2)

.

Deca koja idu u školu "Mara Mandić" su obeležena. Iz naziva škole je odavno izbačena ona strašna reč "SPECIJALNA" (ako je ikada tu i bila), ali na žalost - ne i iz svesti ljudi. . .

Ova akcija treba (osim novčane pomoći) da im vrati malo poštovanja i pažnje koju sva deca zaslužuju. Pogledajte bar njihove radove, i videćete da nema ničeg specijalnog u vezi njih...

Osim njihovog talenta !

Sva deca su posebna. Sva deca su naša deca.
.

Škola sa Posebnim Duhom

Retko radim nedeljom. (Kao u onom vicu iz Nadrealista - "Nedeljom neradimo - Samo do podne...") Ima već dosta godina od kada sam rešio da (bez obzira na to što sam "privatnik") bar nedeljom gasim telefon i kompjuter, i potpuno se posvetim porodici...

Naravno ima i izuzetaka - ali bar nikad nisu vezani za novac. "Potrošiću" neku nedelju da bih spasao neku dugogodišnju saradnju, recimo da se nebih ogrešio o nekog starog klijenta... Ili ću nekome (do koga mi je stalo) učiniti prijateljsku uslugu, jednu od onih koje nemaju cenu...

Ipak, najviše volim ovakve nedelje. Čini mi se da daju smisao svemu što inače radim. Naravno, važno je i to što će se ovom akcijom skupiti neki novac za tu decu, ali meni je jedna stvar još važnija: Da im pomognem da izadju "na svetlo dana", i da svima pokažemo da su sva deca POSEBNA.

"Hej vi! Da, Vi što okrećete glavu na drugu stranu kada nas sretnete na ulici... Pogledajte ove radove! To smo mi napravili!"

Sva deca su naša deca...
.

Kome poželeti sreću?

.

Nije trik pitanje. A, i odgovor je jednostavan: sreću treba poželeti svima kojima je potrebna. Onda valjda svima? A možda je ipak nekome potrebnija... Moja majka je imala običaj da kaže, u vreme dok sam bio sasvim mali ( i večito nezadovoljan, što me izgleda drži još uvek) - "Pogledaj one koji su ispred tebe, ali i one koji su iza..."

Ovaj uvod je verovatno sasvim nepotreban... Većina nas je imala, ili na sreću još uvek ima majke koje su nešto slično govorile... To znači da je većina nas imala mnogo više sreće od dece kojoj je namenjena pomoć iz ove naše skromne akcije. Svaki dan tri-četiri puta prodjem kraj te lepe (ali tužne) zgrade gde žive ta NAŠA deca. Najčeće mislim o nečem drugom... Živimo u ružnom, ciničnom i surovom svetu, u kome sebični i maliciozni ljudi kvare i blate svaki ljudski i human gest...

Šta Vi mislite? Možda i nije sasvim tako?
.