Nepopravljivi optimista se davi

- Hej!
- Hej, Hej!
- Hej! Upomoć! Ne, nema razloga za paniku… Ne znam da plivam, ali voda je sasvim prijatna… Možda je malo hladna, ali sam zato dobro obučen… U stvari mokro odelo me vuče na dno, ali već će sigurno neko naići…  Ako baš i ne naidje, verovatno nije mnogo duboko…  Čak i ako je preko glave, možda ću moći po dnu da se domognem obale...
- Daj, ćuti budalo! Zar ne vidiš da se već odavno dimiš na sumporu i pržiš u vrelom ulju?
- Pa, to sam i rekao… Možda ne znam da plivam ali… Temperatura je skoro sasvim prijatna…
- Bože, zar sam ti se toliko zamerio da me ovako kažnjavaš? Da zauvek slušam ovu budalu? Šta god da sam uradio – to sigurno nisam zaslužio…
- Kolega, izvinite… Mislim, ako bi ste bili ljubazni… Da mi dodate – sapun?

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)  

.

Piramide i pomije

 

Prošli post je bio broj 200 -  ali to stvarno nisam primetio… Onda sam se malo raz-senti-ment-alisao,  pa sam onda malo cunjao po Google-Analitics-u, i sablažnjavao se nekim stvarno nenormalnim ciframa (Post: „Marketing i princes krofne“ je videlo 1700 ljudi ??!! – Glavu dajem da jedino knjiga koja dobije NiN-ovu nagradu ima više čitalaca za godinu dana)… 

  

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

.

Šta zna Gedža…

Obećao sam sebi nedavno da neću „da se primam“, da ću ubuduće da budem skroz pozitivan i konstruktivan, da gledam svoja posla, i ono od čega se živi… A onda sam morao da registrujem auto.

Sad bih mogao satima da pišem o dva izgubljena dana života, o poniženju, o osionoj nepismenosti… O milionima radnih sati, zajedničkom ugledu, i ogromnom novcu koje straćimo na nečiju gramzivu glupost.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

.

Ogrlica protiv parazita

Kako se nekada stvari čudno pomešaju: kućni ljubimac koji čudno vrti glavom, nova ograda oko autobuske stanice u centru grada, novi sandučići za poštu, Nova godina, i nove registarske tablice… Kakve sve to veze ima? Naravno nikakve, ali ćemo je začas pronaći za potrebu prvog teksta u novoj 2011. godini. Nek bude ludo i razbarušeno kao novogodišnji vatromet. Takav je red…

Da podjemo od one ograde. Divna zaista. Arhitekta je verovatno bio inspirisan Gaudijem, ništa nalik običnoj konc-lager bodljikavoj žici. Nebi priličilo zaista, ipak je to u centru grada (Pančeva) i praktično NA SRED PUTA kojim 50% sveta ide na pijacu, ili prema centru… Ali, za koji će nam ograda koje tu nikad nije bilo? I to baš u ovo nevreme? Mogu samo da nagadjam da se neko setio da večnog gradskog gubitaša spase tako što će naplaćivati staničnu uslugu. Mogao je da pokuša da se malo pozabavi samom uslugom, menadžmentom, i ostalim glupostima – ali ovo je mnogo konkretnije…

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs) 

.

Nedelja, 19.12.2010.

Ako se neko baš jako zabrinuo za moje zdravlje, neka pusti ovaj mali „filmić“. Nije nama ni tako loše (kad imamo vremena i za ovakve stvari)… Ujedno molim sve klijente da ne shvate ovo pogrešno: To što VAŠ posao slučajno nije bio u kadru nikako ne znači da ne radimo na njemu.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
.

Priča o Feniksu, ili totalni godišnji reset…

Volim decembar. Mrzim decembar.
Slušao sam nekad davno jednog kolegu kako u decembru dugo priča o svojoj „erotskoj fantaziji“ – da jednog dana ostavi sve postane pčelar. Šta pčelari rade u decembru? Verovatno šetaju okolo sa rukama u džepovima i zezaju bivše kolege? To mora da je „kul“ – gledati sav ovaj adrenalinski cirkus sa nekog nižeg broja obrtaja . Verovatno izgleda kao one neme burleske: svi nešto padaju, ustaju, gadjaju se tortama… A ti umireš od smeha.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
. 

Splav Meduza

Kad god se spomene Evropska unija meni ova čuvena Žerikoova slika izadje pred oči. Brodolomnici obuzeti očajem, neki već ispustili dušu, drugi poludeli od straha i žedji mašu izmišljenim brodovima na pučini… Svi se gorko pitaju šta im je sve to trebalo – ali nemaju kud…

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
. 

Bolje gledaj od čega se živi…

Ako ste od onih nesrećnika koji su se „primili“ na blogovanje (ili neku sličnu napast) čuli ste ovu frazu više od jednom. Uvek se nadje neko dobronameran ili „dobronameran“ da vam otvori oči i skrene pažnju da ne gubite dragoceno vreme uzalud.

Možete da čitate prošlonedeljne novine, odmorite posle ručka, lickate svoj krš od automobila, sredjujete šrafove, ponovo šetate psa, ili da prosto vegetirate ispred TV-a kao fikus… Teško da će vas to potpuno spasti zvocanja, ali će njegov intenzitet sigurno biti za oktavu slabiji.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)  
.

Bananalend

Naš dragi & vrli Mr.President – najveći sin naših naroda i narodnosti, veliki šmeker i najfotogeničnija faca u svim rijaliti-šouvima koji se momentalno prikazuju – posetio je svog BRATA BLIZANCA u Lijepoj Njihovoj.

Nemam nikaj protiv, kaj se njofra drugi put u mjesec dana ide onamo ispričavati. Nema tu ništa posebno (osobito): malo ljubi decu i slika se za medije, pa onda posle, po potrebi, poljubi nekoga i u dupe (poželjno tim redosledom, obrnuto nije higijenski). Kao što rekoh – potpuno mi je svejedno, valjda mu je to u opisu radnog mesta, a svako treba da radi svoj posao…

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

.

Bivši robijaš

.
Ko nije voleo grupu TNT i čuvenog "Broja 1" - bolje neka preskoči ovaj uvod. U stvari, bolje neka preskoči čitav post. Ne samo što neće razumeti jednu metaforu, već će se verovatno zaglibiti u blato TUDJE nostalgije...

Šta ja tu mogu. Nisam vam ja kriv što nemate svoju nostalgiju. Niste naravno krivi ni vi, niko ne bira kada i gde će da se rodi. Eto, na primer ja bih voleo da sam se rodio u Aleksandrijiji u vreme Hadrijana, ili u Krakovu u vreme Bordžija... Pa nisam.

Elem, najčuveniji stripovani matorac je počinjao njegove čuvene istorijske priče frazom: "Deco, ja sam vam već star i ne razumem se u te stvari, ali..." a onda je sledila tobož-poučna priča iz mladosti... Upravo sam se spremao da sa vama (koje JOŠ nisam rasterao) podelim jednu takvu "bajatu" priču:

Family reserve

:

Srpski Domaćin neće odjahati u zalazak sunca! Nije to naš stil... Ja hepiend zamišljam drugačije:

Dok stoji ponosno na vetrometini i nepokolebljivo istrajava u borbi za naše vrednosti i način života, u desnoj ruci mu sekira, u levoj čašica, a iza ledja mu "rže" njegov verni - rakijski kazan!

Nek puknu dušmani!

U inat svim euro-entuzijastima, akciznim markicama, Briselskim preporukama i direktivama - brat i ja cepamo čvornovate panjeve i kuvamo džibru.

Nezdravo? Ti ćeš 'mi kažeš pirgavi! Nije ekološki? Šatro - žao im drva... More! Možete da nas muntate koliko hoćete, da nam spinujete rogove, sveće, bubrege, štapove i šargarepe... Ali dalje nećeš moći! Naše voće! Naš kazan! Naša drva, voda, vreme...

Naša stvar!

I što je najbolje - ni ja ni brat ne pijemo. Pogotovo on, mene još ponekad i prevare mangupi, ali i u tim retkim prilikama pijem vino ili pivo. Pa u čemu je onda vic?

Braća Ristić peku IZ PRINCIPA!

U stvari to je više kao neki dug... Taj voćnjak smo sadili i podizali svojim rukama. Od '78. kada su naši roditelji uz pomoć "kase uzajamne pomoći" (davno zaboravljeni beskamatni radnički kredit iz soc-vremena) kupili taj komad oranice, svaku stopu smo zalili našim znojem. Počeli smo iste zime sa 60 betonskih stubova izlivenih "na ruke" pošto struje godinama nije bilo...

Zapravo, dok smo podizali taj voćnjak - on je podizao nas. Tu smo se još kao deca naučili radu, upornosti i strpljenju... I sada vraćamo dug: šteta je da propada.

Verovatno nam neće trebati tamo-neka zbunjena Evropa da nam objasni kako odavno živimo sasvim drugačije od naših roditelja, i kako jednostavno više nemamo vremena za sve to. Ali možda bude i obrnuto! Možda nam taj, sada već pomalo zapušteni komad zemlje - ponovo otvori oči.

Sedeli smo tamo juče i satima osluškivali kišu kako pada, i vatru kako pucketa. Nismo mnogo ni pričali, samo smo netremice piljili u tanak mlaz koji je curio uporno kao vreme...

I vreme je skoro stalo.

.

Kraj detinjstva

.

Dobar dan. Potreban mi je izvod iz matične knjige... Ili, kako se kaže? Izvadak rodnog lista?

Bože moj! U mestu u kome sam rodjen, naučio da čitam i pišem, plivam, vozim bicikl, i proveo prvih desetak godina života - sada sam stranac. Zemljak iz dijaspore! Čak ne govorim ni jezik! Doduše, prošle su skoro četiri decenije od kada sam poslednji put prošao ovim ulicama, ali...

Naviknut da u svakoj situaciji pronadjem neki koristan ugao, gledam stvari oko sebe iz perspektive kosmonauta koji je obleteo galaksiju brzinom svetlosti. Za mene je prošlo samo trideset dana, a za njih - 36 godina!

- "Gornji Rahić?"  (matičarka čita mesto prebivališta) "Vaši roditelji mora da su bili prosvetni radnici?"

Pravo na sreću

.

Deklaracija nezavisnosti: "... 2. avgusta 1776. godine ...njome se ističe i „da su svi ljudi stvoreni jednaki i da je njihovo neotuđivo pravo pravo na život, slobodu i sreću..."

172 godine kasnije:

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima: "... koju je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija... 10. decembra 1948... za najznačajnije principe se smatraju slijedeći: Pravo na život, slobodu i sigurnost ličnosti,  Pravo na obrazovanje, Pravo na zaposlenje, plaćene praznike, zaštita od nezaposlenosti i socijalna sigurnost, Pravo na puno učešće u kulturnom životu, Sloboda od torture ili svirepog, nehumanog tretiranja ili kazne, Sloboda mišljenja, uvjerenja i vjeroispovjesti, Sloboda izražavanja i mišljenja.

Negde uz put - "zaturili" smo sreću.

Pas koji laje - ne nosi zlatna jaja

.
Nikad nisam razumeo žensku intuiciju, ali je poštujem. U komentarima na moj poslednji post Milja, Mahlat i Amarilis su mi "slutile" nešto što meni u tom trenutku nije bilo ni na kraj pameti. Naravno - povukla ih je fotografija kojom sam hteo da ilustrujem "da odoh", ali najdalje što sam lično u tom trenutku mogao da dobacim  je da ću sledećih desetak dana biti, ne samo fizički odsutan, već i potpuno "diskonektovan" od svih oblika savremene (elektronske) komunikacije...

Verovatno bih radije izabrao neku drugu fotografiju da mi je bila pri ruci... Ipak: da nije u pitanju samo čista slučajnost, i da se sprema nešto "spiritualnije" od uobičajenog porodično-potrošačkog satiranja para i živaca u akciji pod  šifrom "Godišnji Odmor", mogao sam da naslutim već na osnovu knjiga koje sam u poslednjem trenutku ubacio u kofer (da bi Tata imao šta da radi dok klinci spavaju). Quentin Newark? Ko još na porodičnom letovanju čita tako nešto?

Kako je počelo - tako se i nastavilo: celim putem su mi se smešile table sa natpisom "Good-by & have a nice TRIP!" Onda me je na TV-u dočekao Homer Simpson u epizodi u kojoj dolazi do spoznaje kako stepen ostvarenja sopstvenih planova iz mladosti nije merilo ličnog uspeha (kakav sablasan guru-vodič kroz egistencijalnu ekskurziju!)  A onda kod Quentin-a pročitam (i najzad shvatim, jer čitam već treći put) ključnu razliku izmedju dizajna i advertajzinga: KREIRANJE SADRŽAJA!

I tada mi sve PUKNE PRED OČIMA!

Na(j)zad korektni!

.

Svi su podržali.

Neki teška srca, ali uglavnom je bilo kao po komandi: "Ajm'o, sad! Svi ruke gore..." Ko misli drugačije taj je reakcija (fašista?), anti-evropljanin.. U svakom slučaju: ko' je lud - ne budi mu drug... A lud je svako ko se drzne da izdvoji svoje mišljenje. Nema tu šta da se misli, to je već "izmišljeno" u CIVILIZOVANOM belom svetu, naše je samo da podržimo. Da nebi ispali zatucani i primitivni... A možda to jednoumlje može da bude i korisno (npr. ako ste nekakva vlast)?

Pa hajde onda da i mi podržimo (na naš način).
.

Rashladjivanje

.

Ovo je naravno post o borbi protiv letnje sparine. Ali plakat je skroz pogrešan! Unosi nepotrebne kontraverze i skreće temu u pravcu koji autor nije želeo. Diže temperaturu! Na ovu VRUĆINU!

A možda baš zato i nije loš? Na ovoj paklenoj žezi treba "ohladiti" - i fizički, i mentalno, i emotivno...  Ono prvo je lako, a za druga dva treba malo filozofije (tu ja uskačem).

Jedno od mojih sećanja iz vremena kad sam radio u Africi... (inspiracija za post je naravno Milja Lukić, iz bog-zna-kog razloga mi se redovno uzajamno inspirišemo).  Dakle, benzinska pumpa, u sred pustinje. Stajemo skoro svaki drugi-treći dan, i uvek se odigrava identična legendarna scena. "Pumpadžija" u dugačkoj "spavaćici", bos,  leži na madracu položenom direktno na asfalt u najsenovitijem delu pumpe. Iako nas je morao videti (ili bar čuti) kilometrima daleko, i iako stojimo već pet minuta i čekamo, počinje da ustaje tek kad ga pozovemo po imenu.  Samo da se pridigne sa madraca treba mu bar 3 minuta. Još toliko da ode do česme i opere ruke (?) Ako mu se baš jako žuri - stigne do kola za 10-tak minuta (metar u minutu). Zatim obavezno pita (ljubazno, i kao da nas prvi put u životu vidi) - šta želimo?

Kolekcionar daski za peglanje

.
Savetovali su mi da nadjem neki hobi. Nije bilo lako izabrati, ali kao i uvek, ideja je došla sama. Pročitao sam u novinama da se na licitaciji stvari iz Šarićevih vila nalazi i jedna daska za peglanje.

Bilo je tamo naravno i zanimljivijih stvari, ali većinom  su znatno iznad mojih skromnim platežnih mogućnosti. Pogotovo ako od svega toga imam nameru da napravim ozbiljan hobi (a imam)! Može se lako desiti da ta kolekcija tokom godina dostigne impozantne razmere...

Ako malo razmislite o toj ideji  videćete da ima svoju dubinu - istovremeno sadrži u sebi sentimentalno-poetsku, i veliku  simboličnu vrednost. Šta nam govori jedna daska za peglanje?  Koliko god da se uzdignemo od nivoa smrtnika, postoje neke banalne stvari koje moramo da radimo (ili da neko radi za nas). Svi smo mi - dakle - samo obični ljudi. Sa druge strane daska prodata na licitaciji predstavlja simbol potpunog posrnuća i pada. Ona je očigledan dokaz da je neko izgubio okršaj sa Pravnom Državom, i da je izneo (nepeglane) gaće na štapu. "I Fought the Law and the ... law won"

Nova vrsta referenci

.
Vremena se menjaju...

Godinama smo se upinjali iz petnih žila da na našu referenc listu dodamo zvučna imena: Diners, Toyota, Roche, ABB, Cisco, Ballantine's, Mercedes... Gigantske firme i planetarni brendovi. Kako smo to uspevali? Iskreno - pre desetak godina sam bio spreman i da iz svog džepa platim - samo da "uknjižim" neko novo značajno ime. Srećom nisam morao suviše često da to ZAISTA i uradim. Jedno zvučno ime je ubrzo dovodilo neko drugo (a uz put i desetine "normalnih" klijenta). Ali slagao bih kada bih rekao da su motivi za ovu "filateliju" bili strogo poslovni, i hladno-proračunati.

Sujeta je čudo...

U svakom slučaju - do dan-danas na našem sajtu (ali i na zidu u mojoj kancelariji) specijalno mesto zauzima npr. jedna kesa koju smo još sredinom 90-tih radili za "Ericsson". Čuveni brend je odavno kupio "Sony", a samo retki se danas sećaju onog vica iz tog vremena, o dva najveća Crnogorska plemena (Nokia i Ericsson). Nekoliko godina kasnije "uknjižili" smo i Nokiju, ali neke reference su zbog konkretnih okolnosti,  pre svega "tajminga" - bile zaista važne, najviše za naše samopouzdanje, ali i kao ulaznica u odredjene "značajne krugove"... Posle su se stvari manje-više "odmotavale" same od sebe...

Ali, kao što rekoh na početku - vremena se menjaju...

Dijasporo - i bogu si teška !

.
Omiljena mantra naših ekonomskih kvazi-stručnjaka je ona o direktnim stranim investicijama. Ovaj genijalni koncept, razradjen po čuvenoj metodologiji "smuti-pa-prospi", čak i sopstvene autore impresionira toliko da već u nekoj od sledećih rečenica obavezno moraju da spomenu - DIJASPORU.

Iako nemam neko visoko mišljenje o pomenutim "stručnjacima", nisam baš ni sklon da verujem da su naši političari najveći idioti na svetu... Zato mi cela ta stvar nikako nije "držala vodu". Kako mogu da toliko dugo istraju na tako providnoj priči, koju bi bilo koji prosečno inteligentan preduzetnik "pročitao" kao jučerašnje novine? ("Oni misle da smo mi najgluplji potencijalni investitori na svetu...")

Zaista - ako nam je svima jasno zašto nije mnogo realno očekivati da nekakve "ozbiljne" strance  navučemo na tu bajku (kako se jednim potezom olovke može stvoriti "povoljan ambijent" za ulaganja), zašto se očekuje da na tu istu bajku padnu neki ljudi samo zato što im se prezime završava na "ić"?

Edward de Bono ( i "ambalaža")

.
O kreativnosti, razmišljanju, progresu, logici, ambalaži... Pardon! Moja greška - o kutiji (tj o razmišljanju "izvan kutije")...



O ambalaži (van kutije) ću JA da pišem - ali u idućem postu...
.