Peace on earth, and...

(...dobra volja medju ljudima!)

Danas sam se čuo telefonom sa gospodjom X:
- "Zovite me danas na mobilni, u bilo koje doba dana ili noći... Važno mi je da TU STVAR sigurno završimo, da mogu sutra mirno da idem na odmor..." - rekao sam joj.
-"Potpuno vas razumem. Ja ću vam TO poslati mailom kasno večeras... Znate, imam malu decu, pa radim kad njih stavim na spavanje..." - reče mi ona.
"Isti slučaj! Potpuno Vas razumem... Budite bez brige - sve će biti u redu..." - razumeli smo se kao da živimo pod istim krovom 30 godina.

I tad mi je pala na pamet ta misao: Svi smo mi super osobe, samo ako imamo sreće da pridjemo jedni drugima...

... na pravi način.
.

Mnogo dizajna - za malo para!

.
Ovo nema baš mnogo veze sa uobičajenim (masovnim, preovlađujićim) shvatanjima o suštini i smislu grafičkog dizajna. Što se mene tiče - to je problem pomenutih shvatanja - a ne moj !!! Dizajn, onako kako ga ja vidim, treba da rešava probleme, a najveći i najčešći problem je - problem novca.

Primer za analizu: Većina malih privatnih apoteka ima skromnu ali vrlo raznovrsnu proizvodnju. Razni biljni čajevi, kreme, kapi... Nekoliko desetina različitih proizvoda, koje treba adekvatno opremiti... Zadatak je vrlo zahtevan, i obično toliko skup da su čak i najprostije "signature" (etikete sa jednobojnim natpisima) u minimalnim tiražima za ofset štampu - suviše skupe za većinu apoteka.

Moj predlog rešenja problema počiva na činjenici da je većina apoteka u poslednjih par godina "kompjuterizovana" toliko da raspolaže sa bar jednim računarom i jednim kvalitetnim štampačem. Tipska ricovana etiketa (u ofset full-koloru, sa svim potrebnim generalijama, + malo komercijalnog "stajlinga") + predvidjenim mestom za uštampavanje naziva proizvoda + odgovarajući šablon-softver + univerzalne kesice za čajeve...

Amerikanci bi rekli: "One size - fits all"... Uostalom, slika govori sve: Svi proizvodi dobijaju prepoznatljivu liniju i profesionalan izgled. Dakle, baš kao u naslovu: "Mnogo profesionalnog dizajna - za sasvim malo para...

Naravno ovakva logika (filozofija?) je primenljiva i na mnoge druge slučajeve. Mnogo toga postaje MOGUĆE, onog trenutka kad prihvatimo tezu da dizajn nije elitistička "zafrkancija", već običan ALAT - za rešavanje svakodnevnih (načešće novčanih) problema.

Oni koji su pratili link i videli cenu paketa (a bave se dizajnom) sada su verovatno zgroženi, i kao da ih čujem: "To je ponižavajuće! Damping! Od čega MI da živimo..." Moj odgovor je: Da li ste čuli za u poslednje vreme (na internetu) vrlo popularan izraz "free-business" ili "free-economy"? Sve je više poslovnih modela koji prate sličnu poslovnu filozofiju da NEŠTO (ponekad naizgled SVE) nude besplatno! U našoj priči dizajner ne prodaje - već RENTIRA svoju kreaciju, i tako SA-učestvuje u zajedničkom tržišnom uspehu (što duže neka ideja bude živela - duže ćemo (i više!) ubirati njene plodove. Naravno, sve to pod predpostavkom da jedini problem koji uspešno rešavamo...

...nije naš sopstveni !
.

Kad cvrčci spavaju....

Potraga za skrivenim vezama je (bar u mom slučaju) važan deo kreativnog procesa. Kakvim vezama? Mogu biti zasta raznolike: od manje-više očiglednih uzročno-posledičnih, preko raznih simboličnih, asocijativnih, do vrlo suptilnih i dubokih - ponekad i sasvim apstraktnih, poput simetrija i ravnoteža...

Uzmimo na primer frazu iz naslova. Pošto sam se nedavno preselio (nakon 35 godina provedenih u centru grada) u kuću u predgradju, pun sam raznih utisaka. Taj sa cvrčcima je vrlo fascinatan. U ove letnje dane ispraćaju me na spavanje i doprinose opštem večernjem "štimungu", ali trebalo mi je dosta da shvatim da su istovremeno i uzrok čudne nesanice sa kojom sam se suočio. Tek posle par dana shvatio sam da se redovno budim nekoliko sati pošto sam zaspao - zato što cvrčci u to vreme zaćute! (verovatno i oni odu na spavanje?)

Ne znam dali se to desi naglo (kao po komandi) ili u par minuta, ali razlika u "buci" je zaista velika. Naravno većini drugih umornih spavača - ova napadna tišina "ne bode oči" (tj. uši), ali ja se redovno probudim, piljim tako u plafon, i pitam se: "Šta bi sa cvrčcima?"

U kom pravcu bi mogla da krene ova priča? Naravno imam već mnogo ideja za razradu (ali nažalost - ne i vremena za to)...

Nije ni važno... Ipak, pomerili smo se "sa mrtve tačke"...

A to je kreativni pomak, zar ne?
.

Zastavice

Dali ste znali da je (po ustavu Srbije) grb na zastavi Srbije pomeren prema "motki" za tačno 1/7 dužine zastave? Iskreno - nisam ni ja (mislio sam da je grb na sredini). Menjali smo, doduše, zastave, registarske oznake, pasoše, nazive zemlje, internet domene...

Nadamo se da je sve to prošlost... A, ako ste gledali Svetsku Ligu ovih dana (radi se o odbojci- prim. aut. za neupućene) mogli ste da vidite da su se u Areni pojavile ovakve zastavice - 100% po "knjizi standarda" iz Ustava.

Sad znate i kako znam ono za 1/7 (20.000 zastavica! Nije šala!)

Kai-Zen tranzicija

.
Ponovo sam se vratio posle dužeg vremena jednoj inspirativnoj knjizi (odnosno ideji koju obradjuje). Radi se o "Kai-Zen"-u, tj. o japanskoj poslovnoj filozofiji stalnog (postepenog) napredovanja. Odprilike onako kako glavni junak iz Kusturičinog prvenca "Doli Bel" kaže: "Svakog dana, u svakom pogledu..."

Verovatno ću još pisati o toj temi, tj, knjizi, o mnogobrojnim zanimljivim primerima i tehnikama, ali sad bi hteo da se osvrnem na moju omiljenu "utopiju" - onu o Srpskim Japancima...

Slušao sam pre izvesnog vremena na radiju gospodina koji je osnivač društva Srpsko-Japanskog prijateljstva (na žalost, ne znam mu ime - ali saznaću). On je vrlo ozbiljno i argumentovano tvrdio da sa Japanom i Japancima imamo mnogo više sličnosti nego razlika. Ta teza dobro "drži vodu" kada se pogleda iz ugla "Pravog Srpskog Domaćina". Ključne osobine: štedljivost, marljivost, častoljublje, gostoljubivost, kult predaka, ponositost, odnos prema zemlji (komšijama, zajednici...) Sve se poklapa do detalja!

Izgleda da je "biološki materijal" dobar, ali nedostaje jedan bitan element za uspešno sprovodjenje Kai-Zen filozofije: Menadžment! Uloga menadžmenta u Kai-Zen konceptu je da stvori okruženje i organizaciju u kojoj će svaki pojedinac biti procesno orjentisan na poboljšanje. Pri tom se ne nagradjuju i stimulišu samo rezultati, već i pokazani trud i privrženost poboljšanju.

Primer koji vrlo plastično ilustruje sveprisutnu Japansku Kai-Zen praksu odnosi se na grupu servirki u Tojotinoj kafeteriji, koje su jedne godine dobile prestižnu "Predsedničku" nagradu (sibolično priznanje koje dodeljuje i uručuje lično predsednik kompanije). Nagradu su dobile u izuzetno oštroj konkurenciji (praktično svih zaposlenih) zbog zanemarljive uštede (po našim merilima) koju su ostvarile na - racionalizaciji potrošnje čaja! Ovaj gest više govori o samom menadžmentu, o njegovoj taktičkoj dalekovidosti i briljantnom smislu za masovnu motivaciju, nego o nekakvim "nacionalnim osobinama". Siguran sam da nema te nacije kojoj ne prijaju pohvale, priznanja i nagrade (baš kao što nikom ne prija ignorisanje i nipodaštavanje).

Zaključak?

Mi smo Japanci koje je upropastio loš menadžement. Dok su 50-tih i 60-tih, 70-tih...itd, godina Japanci hitali (upornim malim koracima) od siromašne ratom razorene zemlje, ka statusu druge ekomske sile sveta, mi smo pevali: "Radio ne radio - svira ti radio!". Sećam se nekog profesora marksizma koji je veličao činjenicu da se proizvodna traka u Kragujevcu kreće tri puta sporije od od one u Torinu, a pet puta od one u Detroitu... Idiotsko obrazloženje je glasilo da pošto nema kapitalista (i sav profit ostaje radnicima - sic!) naš sistem je OČIGLEDNO najhumaniji i najbolji! (Do Japana u to vreme nisu mogli ni da "dobace")

I šta sad?

Naši industrijski radnici su u medjuvremenu od naj-lenjih postali naj-nezaposleniji, Velika Zemlja Dembelija je u medjuvremenu pukla po šavovima jer nisu znali kako da drugačije reše pitanje astronomskih medjusobnih dugova... (to sa dugovima se ponavlja i u novim - sve manjim i sve zaduženijim Dembelijama) A menadžment? On je hvala na pitanju - živ-zdrav-i-debilan, i vodi nas i dalje. Kaže jutros premijer: "Mislim da smo dotakli dno ali sad polako idemo gore... Doduše, možda ćemo opet da padnemo na dno, ali..."

Šta reći, osim:

Banzai!
.

Draža je nosio "lenonke"

.

.
... kao i Mihajlo Pupin, Henri Matisse, Bertolt Brecht, Nikolai Rimsky-Korsakov, Jean-Paul Sartre, Ozzy Osbourne, Sigmund Freud, Frank Lloyd Wright, Mahatma Ghandi, Buckminster Fuller, Le Corbusier...

(a i meni je vid nešto oslabio u poslednje vreme, pa eto razmišljam i o tome...)
.

Vino od vrbe

.
Posle "Srpskih Banana" smislio sam još jedan epohalan brend: "Vrbovo Vino" (TM), tj vino od vrbe... Čisto za slučaj da me neko ne preduhitri, rešio sam da ideju (danas, 24.06.2009) javno objavim i na taj način registrujem pravo prvenstva za slučaj eventualnog spora oko autorskih prava... Uskoro objavljujem i sliku originalne ambalaže na ovom istom mestu. Idealan poklon za svaku priliku! Najoriginalniji suvenir iz Srbije! Očekivana cena ovog kvalitetnog belog vina sa geografskim poreklom biće oko 400-450 dinara (4-5 Eur) + poštarina i pakovanje.

Ako slučajno niste do sada skontali kako se pravi vino od vrbe:

Pa kad na vrbi rodi groždje...
.

Ekologija ili istina?

.

Ekologija je jedna od važnih tema u dizajnu već više od 100 godina. Naravno mislim na PRAVI DIZAJN, onaj koji "rešava probleme" za razliku od STAJLINGA koji se bavi samo površinskim "face-lifting-om"... (Toj zbrci, koja je mnogo više od terminološke - treba posvetiti neki drugi prostor i vreme, ali da se vratim na temu:)

Jedan moj prijatelj je ironično prokomentarisao "renesansu" papirne ambalaže rečima: "Sve šume posekoše zbog ekologije!" Na tu lucidnu opasku prvo sam se nasmejao kao na loš vic, a onda sam shvatio da, iako to zapravo i nije vic, ima mnogo toga smešnog (ili bolje: tragi-komičnog) u vezi trendova kojima prisustvujemo...

Kao i u mnogim drugim kontraverznim pitanjima današnjice celu stvar komplikuju diktati poput "korektnosti" i preovladjujućih (statistički) stavova, ili tzv "javnog mnjenja". Odgovori na komplikovana pitanja poput: kako se formiraju te "istine", kome ili čemu služe - verovatno su negde u (strato)sferi izmedju teorije-zavere i teorije-haosa. Jedno je sigurno: ISTINA uglavnom nema nikakve veze sa razvojem stvari. Najbolji primer za to koji sam čuo je vezan za neuspešan pokušaj ukidanja projekta reciklaže u New-Yorku. Iako je nezavisna komisija egzaktno dokazala da projekat ne samo da je finansijska katastrofa, već pravi više štete nego koristi - "javno mnjenje" je odlučilo da se projekat nastavi. Cilj tih i takvih projekata nikada nije ni bio spas planete, već "spas savesti" potrošačkog društva.

Ako je sve dim i magla, samo šarena bajka namenjena konzumentima, kako zasta stoje stvari, i šta zapravo mogu i treba da učine oni na kojima je glavna odgovornost za produkciju? (Mislim naravno podjednako na dizajnere i na finansijere, tj.naručioce poslova).

Nedavno sam u čekaonici dečijeg dispanzera video kako su se medicinski radnici poslužili propagandnim materijalom jedne farmaceutske kuće da spreče promaju da zatvara širom otvorene prozore. Ova "inventivna upotreba" ima dvostruku simboliku - neke vrste reklame bukvalno ne vrede ništa, a čak i "prosečno inventivna" čistačica može da pokaže "marketingu" pravac u kome treba ići. Da li smo nešto propustili?

Zapravo, sa teorijom je sve u najboljem redu. Ogromna većina ljudi uključenih u proces su kompetentni i "up-to-date" informisani o najnovijim marketinškim doktrinama. Odakle onda taj jaz izmedju jasno definisanih ciljeva i stvarnih efekata? Kako to da (svi, stalno) pucamo u prazno i tek ponekad slučajno "ubodemo" metu? Zašto se deponije pune sve brže, a biblioteke, muzeji i galerije sve sporije? (a pritom smo sve siromašniji i kao pojedinci i kao civilizacija?)

Verovatno je svaka generacija imala isti "trip" (da od njih počinje Novo Doba) ali post-kunzumerističko društvo je po svemu sudeći došlo pre svojih proroka. Protivrečnosti su tolike da nema potrebe za dodatnom analizom. Ono što nam treba je izlaz za slučaj opasnosti. I to HITNO!

Pretpostavljam da sada zvučim kao oni "mahniti propovednici" koji idu ulicom i viču: "Pokajte se!". Što reče Duško Trifunović: "Baš me briga, mene niko ionako ne shvata preozbiljno... " Uostalom moja "misija" i nije da dajem odgovore već da postavljam pitanja. Imam jedno dobro: Šta ako je npr. ova kriza uvod u "stvarno krupne" promene? Šta će se desiti jednog dana kad krene lančana reakcija "post-konzumerističke" filozofije: "A šta će to meni?" i sveopšteg urušavanja potrošačkog društva, tržišta, ekonomije, jednom rečju: sveta koji poznajemo?

(ako mi ne trebaju stvari koje za mene proizvode - onda sam i JA potreban koliko i stvari koje proizvodim...)

Ova priča bi trebalo da ima neku pouku? Neki optimistički ugao? Pročitajte još jednom prethodni pasus (u zagradi) - samo sporije. Mmm... ali nama TREBAJU (bar neke od) stvari koje čine život lakšim i/ili lepšim. Meni bi, na primer, bilo vrlo mrsko da moram da sadim boraniju da bi moja porodica imala šta da jede, ili da na posao (kakav god) moram da u julu (ili februaru) idem biciklom...Sa druge strane - postoje milioni stvari kojih bi se mogao da odreknem za čas (nažalost neke od njih i sam proizvodim)...

Budite budni! Budućnost dolazi...
.

Sanatorijum za work-o-holičare?

.
Mesto za kontrolisanu (nadziranu) apstinenciju od rada? Uz pomoć (neznatno) modifikovanih tehnika za odvikavanje od npr. kocke, pušenja ili tabletomanije? Nešto lično: dizajn prostora lišenog mogućnosti da se u njemu bilo šta popravlja, prepravlja, ispravlja, usavršava, ili da se bavi bilo kakvom smislenom delatnošću, koju je (bar teoretski) moguće komercijalizovati ili razviti u posao? (mogao bih na toj ideji da "PORADIM" - kad uhvatim malo vremena...)

Ma, neee... Nema šanse! Zamišljam likove (a i sebe medju njima, što da ne!) koji zure u crnu tačku na belom zidu, okruženi mirisom štapića za meditaciju, u pozadini prijatna opuštajuća muzika...

A iza spuštenih očnih kapaka - haos od ideja koje se roje, i košmar planova koji samo čekaju da isplivaju na "Things-To-Do" listi...

Neke ideje je (ipak) nemoguće ostvariti.
.

Bog pomaže...

.
... onome ko sam sebi pomaže!

Ova narodna mudrost mi je oduvek bila omiljena u ovakvim situacijama (krize). Provedem tako celo pre-podne obilazeći potencijalne klijente na živopisnoj lokaciji, još živopisnijeg naziva "Kudeljaski Nasip" (nije ni blizu tako loše kao što zvuči), - a kad se najzad dokopam kancelarije dočeka me telefonski poziv od - Kanadske ambasade!

Radi se o poklon-kutijici za (slatku) promociju olimpijskih igara u Vankuveru 2010 godine.

Ovo je naravno samo gruba ideja ali mislim da je ispala baš simpatično...

Hvala!
.