Raspirivanje optimizma

.

Kontakt jedan-na-jedan! Kako je ono rekao onaj legendardni prodavac: "dvadeset puta dnevno, stomak u stomak!" Jedini spas za našu (ili bilo čiju) ekonomiju je u "pomeranju novca". Novac ne sme da spava (kao u onoj reklami) već mora da kruži. Dok ga jedni vuku, drugi treba da ga guraju (ili obrnuto, samo je važno da svi ne rade istu operaciju u isto vreme).

Kriza nastaje kada strah sakrije novac u fioke, kase, slamarice, čarape... Strah je veoma važan. Strah je smrt za optimizam, a bez optimizma novac spava. Naš ministar je izgleda nešto načuo o tome, ali izgleda da nije baš dobro razumeo (trik je u PRAVOM optimizmu, a ne u crnom humoru).

Bavim se biznisom već dve decenije, ali sam tek danas shvatio jednu bitnu stvar u vezi direktnog kontakta. U čemu je direktan kontakt superioran u odnosu na sve druge načine komunikacije? Jedini zaista efikasan način za prenošenje optimizma je pogled oči-u-oči. Sve ostalo je manje sugestivno. Nije čak toliko važno ni šta govorite, ni kakva je zapravo vaša ponuda. Način na koji to činite je jedino što zaista može da pokrene stvari.

Možete naravno biti aktivni i iz očaja, ali će i rezultati biti takvi (očajni). A gde da nadjemo taj deficitarni optimizam? Tu je on, samo malo razgrnite strah i pojaviće se... Ili se malo osvrnite oko sebe i videćete mnoge bezbrižne ljude koji se ludo zabavljaju...

Nisam upoznao mnogo prodavaca koji su znali ovu tajnu, ali svi koji su uspeli da ostave dobar utisak bili su definitivno iz te grupe. Ako ste ikada sreli nekog ko zrači entuzijazmom, iz čijeg svakog gesta i izgovorene reči "pršti" optimizam i rešenost da se krene "u berbu", znate o čemu govorim. Prilike se svima pružaju, samo ih neki "beru", a drugi čekaju da im padnu u krilo. Dosta priče. U akciju!

Za kraj mali test:

Dali je polu-puna ili polu-prazna?
.

Besplatno!

.
Lepa reč - svima draga... Jedino što je previše često "upakovana", i zato već odavno izaziva podozrenje. Odlučili smo ipak da je izaberemo kao ključnu reč promotivne kampanje koju planiramo da počnemo sledeće nedelje. Imamo jedan dobar razlog za to: u našem slučaju je 100% istinita!

Ideja je da svim aktivnim starim klijentima (a i novim, što da ne) pošaljemo pismo u kome ih obaveštavamo da ćemo im u toku ovog meseca (ili do isteka zaliha) uz svaki promotivni materijal namenjen za slanje direktnom poštom (bez obzira dali se radi o luksuznom flajeru ili običnom cirkularnom pismu) obezbediti BESPLATNE ameriken koverte sa štampom!

Radi se o standardnim ameriken kovertima sa levim prozorom (nemačke proizvodnje), koje smo pre izvesnog vremena dobili kroz kompenzaciju (u impresivnoj količini), a koje iz knjigovodstvenih razloga moramo da iskoristimo kao repromaterijal.

Nije bez značaja ni to što smo prošlog meseca kupili namensku ofset mašinu za štampu koverata i sličnih "stationary" materijala (malog formata) koja nam je nedostajala posle prelaska sa B3 na B2 format. Naravno ovom akcijom želimo i da "razbudimo" klijente, da se ponovo upoznaju sa ostatkom naše ponude, novitetima i sl. (pošto nam je blic-ispitivanje tržišta pokazalo da većina klijenata poznaje samo mali deo našeg programa). Ali ideja je u stvari još "dublja"...

Mislim da će ključna rečenica u našem promotivnom pismu glasiti:

"Na ovaj način želimo da POKRENEMO sve naše klijente na akciju, da se zajedničkim snagama odupremo krizi..."


Lepo i optimistično zvuči, zar ne?

Svima nam treba malo konstruktivnog optimizma.
.

Slatko od virtualnih ruža

.
Znam da mnogi nisu čuli ni za slatko od "ovozemaljskih" ruža. Mislim da ga ni ja nikada nisam probao, recept na žalost ne znam, ali jedna od scena iz mog najranijeg detinstva vezana je za prizor velike tegle kroz koju se prelama sunce iz minijaturnog prozorčeta na zidu komšinicinog špajza. Na vrhu tegle u prozirnom sirupu lebdele su latice ruža, svetlucajući u polumraku, a ja sam se sa svojih 4-5 godina (možda prvi put u životu) upitao: kakvo je to čudo? Bilo je verovatno neke sakralne lepote, avanture i uzbudjenja u tom prizoru... Zašto bi ga inače zapamtio?

Čujem da neke osobe (koje cenim) zalivaju virtualno cveće... Moj šurak već godinama svakog petka popodne ide na višesatnu gaming "seansu" gde sa brojnim društvom dočekuje sitne sate osvajajući svet. Ništa čudno, samo što on nije neki besposleni tinejdžer već ozbiljan i odgovoran čovek sa značajnom karijerom (kao i ostali iz njegovog društva). Ma, ceo "pismeni" svet se igra - priznavao to ili ne...

Ja sam se poslednji put igrao tamo negde 90-tih. Ne sećam se kako se igrica zvala, ali u njoj je neki čikica gurao kutije kroz lavirint pokušavajući da ih složi na predvidjena mesta. Štos je bio u tome što je mogao samo da ih gura a ne i da ih vuče, i ako bi ih recimo gurnuo u ugao ili "priklještio" - igra bi bila gotova. Moji klinci se "satiru" od igrica i često se ranije dešavalo da me mole: "pomozi mi da predjem ovaj nivo..." Sada više ne, i oni su shvatili da oni to rade mnogo bolje nego ja. Ja se, znate, već dugo ne igram...

Zašto?

Obično o svemu i svačemu imam "gotovo mišljenje", ali na to jednostavno pitanje nemam odgovor... Imam naravno mnogo odgovora "u pokušaju", ali nekako znam da nijedan nije onaj pravi. Činjenica je da moja kičma, oči i kolena svedoče o 25 godina provedenih pred monitorom (prvi su bili zeleni, pa "amber"...) Prosek od 7 sati dnevno, puta prosečno 6 dana u nedelji, puta prosečno 50 nedelja godišnje (ako vas baš zanima - upravo sam izračunao: 52.500 sati)... Pa šta? Mogao sam i da vozim traktor... Daleko od toga da mi je bilo šta u vezi sa kompjuterima "ogadilo" (osim možda fraza koje i dalje koriste prodavci IT-opreme).

Druga teorija je da sam tih 90-tih, kad sam se vratio iz inostranstva i otišao u "privatnike" - napravio poslovnu karijeru spajanjem svojih znanja, interesovanja i hobija. Samim tim (po toj teoriji) ja se stalno igram, tj. radim posao koji me zabavlja. Pošto sam uz to i "vodja parade" imam slobodu i da odredjujem pravila igre, njene ciljeve, učesnike... Fuj! Ne zvuči nimalo zabavno... Zvučalo bi možda da je stvar virtualna, ali ovde se radi o stvarnim "životima"...

Znam da će mi za taj odgovor trebati pomoć sa strane, a nekako osećam da je stvar značajna... I da li je moguće napraviti slatko od virtualnih ruža? Ne, ne mora da se jede, ali bilo bi super ponoviti prizor laserskih sunčanih zraka koji se prelamaju kroz polutamu, i sablasne latice zamrznute u neprolaznom trenutku.

Vratiti se bar za tren - na početak avanture...

bre(nd)

.

Kada sam pre izvesnog vremena otkrio "bloging" svidelo mi se mnogo toga. Verovatno me je prvo osvojila činjenica da baveći se "blogovanjem" imamo priliku da ideje razmenjujemo kroz interakciju sličnu nekadašnjoj razmeni "pravih" pisama (samo sa mnogo većim brojem ljudi, i ne tako površno kao u slučaju elektronske pošte). Eto, ja sam u poslednje vreme na tri različita bloga pokupio delove "slagalice" kojoj bi sada hteo da dam svoj doprinos. (Hvala Prokki, Mahlat i Miss-Cybernaut)

Moju tezu u odnosu prema Brend-iranju pokrenuo je u stvari četvrti blog (zapravo deo intervjua koji sam tim putem "absorbovao"). Jedan zapaženi američki ekonomski analitičar je izjavio otprilike: "...srećem gomilu ljudi sa istoka koji bulazne o brendiranju i marketingu, kao da su se rodili u kapitalizmu..."

Šta je tačno želeo da kaže sa sigurnošći ne mogu da tvrdim. ali mogu da posvedočim da ima mnogo nebuloznih ideja svuda oko nas "upakovanih" u još nebulozniji koncept "Brenda" (onako kako ga njegovi autori vide). "Srpska Rakija", "Srpski Kajmak", "Srpska Izvorska Voda"... (kad može "Francuski Konjak", ili "Nemačka Mehanika" - što da ne...)

Naravno ovo je samo moje vidjenje stvari, ali čini mi se da su autentični istorijski brendovi (najradije nebi ni koristio taj termin) u dubokom konfliktu sa samom suštinom tržišne ekonomije. Većina je i nastala, ili su joj temelji udareni u sasvim drugačije (pred-industrijsko) vreme kao posledica patrijarhalnog morala i adekvatnog (arhaičnog) sistema vrednosti. Moglo bi se čak reći da se u korenu autentičnih brendova (čitaj: "vrednosti") zapravo nalazi otpor (prezir?) prema masovnoj produkciji - uključujući i načela ekonomičnosti, rentabilnosti i produktivnosti... Povući ću tu izjavu kada mi neko ubedljivo objasni kakve veze ima ideja da viski treba da 25 godina leži u buretu da bi mogao da se nazove "Royal Salute" - sa tržišnom ekonomijom?

Dali govorimo o Rolsu, Roleksu, Harleju... U suštini sve se svodi na pitanje reputacije. Reputacija (tj. ugled, čast) je vrlo star koncept, spominje se u najstarijim epovima koji su usmeno prenošeni mnogo pre izuma pisma. Čak i u najprimitivnijim društvima zna se dobro "Ko kosi a ko vodu nosi". Verovatno najvažnija stvar u vezi sa tim konceptom je KONTINUITET. Nema izgovora, padova, trenutaka slabosti, kriza... Brendovi su neka vrsta vrednosnog ankera, oni nas podsećaju koliko je potrebno znanja, iskustva, energije, vremena, i ISTRAJNOSTI uložiti u neku aktivnost da bi se stvorila REPUTACIJA koja nešto znači.

Ja lično verujem da u suštini te ideje nije i nikada neće biti "tržišna orjentacija". Možete naravno marketinški upotrebiti (ili čeće - zloupotrebiti) istinske vrednosti, ali ih nikada nećete "namenski" stvoriti. Naravno franšize i proizvodi svih vrsta nastaju (i nestaju) kao pečurke, ali iza svih istinskih vrednosti stoji nečije životno delo.

Ništa manje.
.

Svi mrze reklame!

.
Danas sam uradio nešto bizarno: Malo sam čitao sopstveni blog! Izgleda da bi trebalo to češće da radim - poslednjih nekoliko postova su stvarno očajni!

Mislim, nisu toliko očajne ideje, koliko SVE ZAJEDNO izgleda očajno! Naravno, ideja ovog bloga (a naročito verzije na engleskom (http://promo-print.blogspot.com/) je od početka bila da se privuče još neki potencijalni kupac, saradnik, ili bar posetilac na sajt (www.deto.rs), ali do skora je to ipak bilo koliko-toliko "upakovano", a trudio sam se i da postojećim klijentima (koje sam želeo da privučem da povremeno posećuju ovo mesto) pružim i neke dodatne "korisne sadržaje"... Ni sam ne znam kako mi se desilo da se blog preko noći pretvorio u "Blogo-Shop"!

Da ironija bude veća - i ja mrzim reklame! Voleo bih naravno da ponekad odem malo da se smejem na "Noć reklamoždera" (al'nikad ne stignem), kao što sam uvek voleo slične emisije na televiziji, ili lucidne ideje u štampanim medijima... Ipak to je daleeeko od "regularnih" reklama tipa: "skinite fleke, ispeglajte bore i telefonirajte do mile volje na povoljan kredit, sa mirisom mošusa, ukusom limuna, i naravno (onih dana) - sa krilcima!" U najboljem slučaju postanem "vickasto-ciničan", a ako neko slučajno uključi "Tele-shop" - dešava mi se da dobijem i pravi napad panike: "Sklanjaj-bre-tooo!"

Naravno - treba nam posao, od nečega mora da se živi. Sve ja to razumem i (kažu) uspešno praktikujem već 15-tak godina. Hopkins mi je "otvorio oči" - nije Amerika velika zbog Detroita i Holivuda, već zbog putujućih prodavaca biblija, zavesa za tuširanje, i usisivača ...

Imao sam danas jedan "flash". Posle višemesečnog udaranja glavom u zid i jalovih pokušaja da uspem u onome od čega je izgleda ceo svet digao ruke (da pobedim krizu), palo mi je na pamet da bi sa istim budžetom koji sam planirao da odvojim za promociju jedne nove ideje, mogao da kupim čamac i celo leto provedem vozikajući se po Tamišu, Dunavu, i okolini! Opušteno!

Neko bi morao da me podseti na "odgovornost" koju imam, jer ta fix-ideja mi postaje sve primamljivija... Pogotovo kad se setim kako se ovih dana polako ali odlučno priprema uvodjenje novog PDV-a, čime naša "odgovorna" država pokazuje čvrstu i nepokolebljivu rešenost da istraje na svom parazitsko-reketaškom kursu (uhodanom već više decenija)...

Eto, tako nastaju ideje! Upravo sam smislio kako da Srbija, i svi mi s njom zajedno - izadjemo iz krize!

Izvozićemo banane!
.

Kako smo mogli bez ovoga?

Dali je naslov ironičan ili ne? Kako god: mali (jeftini) a originalni poklončići (posebno oni koje niska nabavna cena kvalifikuje za masovnu uprotrebu - na primer na promocijama i sl.) bili su i ostali san svih onih koji se bave marketingom ili prodajom... Na primer: držač za mobilni telefon po ceni manjoj od 0.20 Eur?

Da li ste tražili ovako nešto?
.

A sad nešto STVARNO originalno!

Dali je ovo stona lampa ili stoni kalendar koji svetli? Ne mogu da tvrdim, ali čini mi se da smo otvorili jedno novo poglavlje... Gruba prognoza cene za ovakav promotivni artikal je oko 3-4 eura (uračunata i štedljiva sijalica + eko ambalaža) Naravno - i u malim serijama! Samo 4 eura za nesvakidašnji poklon trajne vrednosti?

I zamislite: ne pravi se u Kini !
.

Intel outside!

Nije neki naročit dizajn (a i šta će im?). Pronašao sam slučajno kesu koju smo radili pre par godina, pa eto - da se pohvalim . . . A i pao mi je na pamet dobar naslov za post!

Kreativno?
.

Centar sveta

Da li znate gde je centar sveta? Ako razmislite malo o globalnom selu (a selo ko selo: il' je suša - il' je poplava), shvatićete da je ima još jednu fascinantnu osobinu: Centar ovog "Sela" je nigde i svugde.

Možda je baš ispod vašeg kreveta...
.

Ekologija na delu

.

Na jednom forumu pronašao sam informaciju o pokretanju peticije za zabranu plastičnih kesa u Srbiji. Link je vodio ka sajtu posvećenom istoj ideji, i sve bi bilo super da poslednji datumi u vezi sa tom temom nisu- iz decembra prošle godine.

Izgleda da ekologija i nije main-stream ideja, bar ne na ovim prostorima? Moj problem je što se vrlo dobro sećam vremena kada si na manje-više svakoj većoj bari, kanalu ili rečici na 5-6 kilometara od centra Beograda mogao da se napecaš ribe (na većini - i da se okupaš!). Bilo je to pre samo 20-tak godina. Sada čak i ako (slučajno) uhvatiš nešto, TO NEŠTO ni slučajno nebi smelo da završi u tanjiru (rizici po zdravlje se kreću u rasponu od malignih tumora do genetskih mutacija).

Najlonske kese, dakle ostaju da "cvetaju" po drveću, a PET-ambalaža će i dalje da "ukrašava" vodotokove, polja, dvorišta... U stvari - SVE gde je "ljudska noga kročila" već je pokriveno ovim tragovima civilizacije 21 veka...

Ovo što vidite je naš skroman doprinos ovom problemu: Eco-program reklamne ambalaže, kese izradjene od recikliranog papira (bez plastifikacije), potpuno razgradive, štampane ekološki neškodljivim bojama i uz upotrebu ekoloških pomoćnih hemijskih sretstava. Sigurno neće zameniti tone najlona koji svakog dana završe svuda oko nas, ali mi smo toliko mogli da uradimo...

Šta bi bilo kada bi SVI uradili bar onoliko koliko mogu?
.