Lekcija br 3.

 Sve je protiv mene...

Tačno! I tako će uvek biti. Verovatno i kad zaradite prvih milion dolara (ja još uvek nisam - pa ne mogu da tvrdim,  ali sam prilično siguran da je tako).  Kada se „učlanite u klub“ odmah postajete meta za masovno pljuvanje, dežurni negativac, krivac za sve. Ustanovićete brzo da vas baš niko ne voli. Vaši (ali i svi drugi) radnici, penzioneri, nezaposleni, državni organi, čak ni „kolege“ - apsolutno niko! Ali o „popularnosti“ i o „nepravdi“ ćemo da govorimo kasnije. Pošto smo tek na početku, ovo poglavlje se bavi pitanjem koje muči mnoge početnike: „Ja bih da dam sve od sebe, imam volje i želje... Ali - kako?“

Sve znam: nemate novca, nemate lokal, nemate zemlju, nemate prijatelje, nemate zanat, nemate ideja, nemate nikakvo korisno znanje - tj ništa ne znate da radite... (nadam se da bar nešto od pomenutog nije istina?)  Vi ćete naravno ponovo pročitati predhodnu rečenicu i dobro razmisliti šta od svega toga zasta nemate, ali hajde da predpostavimo da ste najbeznadežnija žrtva tranzicije, totalni autsajder...
...

Svoj Gazda u 100 lekcija (prvih par lekcija)

Prvo veliko pitanje

Prvo pitanje koje treba da postavite sebi kad u ruke uzmete ovakvu knjigu je: „koliko je autor kompetentan?“ Iskreno - isto pitanje sam postavio i sam sebi.

Sasvim je sigurno da postoji mnogo ljudi koji su formalno (obrazovanjem i iskustvom) daleko kompetentniji od mene. To što se 20-tak godina bavim privatnim poslom, a usput pomalo čitam knjige, odem na poneki seminar, i trudim se da ostanem u toku sa najnovijim trendovima - nikako me ne čini stručnjakom za ovu oblast. Uostalom, mnoge moje „kolege“ su se u protekle dve decenije mnogo bolje „snašle“.

Znači - ako želite da saznate kako se postaje tajkun, dobijaju poslovi na velikim tenderima, kupuju firme za 1 dinar, kako se stiču i koriste političke (i druge) veze - niste na dobrom mestu (mada sumnjam da će iko ikada napisati takvu knjigu, verovali ili ne - većina tih stvari je zapravo kažnjiva).

Tema ove knjige (ovo je, ukoliko do sada niste shvatili, odlomak iz buduća knjige) zapravo kako opstati u privatnom biznisu. Kako početi od nule, a onda svojim radom osvojiti neku vrstu perspektive i slobode. Izboriti se za pravo da konce svoga života držite u svojim rukama. Da budete SVOJ GAZDA.
...

1+1 CD/DVD's BOX

.


Ekonomično i originalno...
.

Svoj Gazda u 100 lekcija (lekcija br 16)

.
Zamislite ovakvu situaciju: Ležite bolesni... Ili je (nedaj bože) bolestan neko od vaših najdražih. Ili vam je u sred noći pukla cev u kupatilu i poplavila vam stan. Ili ste ostali "zaglavljeni" zbog nekog bezveznog štrajka na nekom aerodromu 3000 kilometara daleko...

Vaš kupac (klijent) očekuje da dobije svoju redovnu isporuku (uslugu, ili šta god) onako kako je navikao... Vas nema i on, razočaran i ljut, odlazi kod konkurencije - zauvek! Pet godina ste obigravali oko njega, ispunjavali mu sve zahteve, prohteve i hirove... Čašćavali ste ga, mazili i pazili, Investirali masan deo svog profita u reklamu, u PR, trošili ogromno vreme i energiju na održavanje kontakata... Jedan mali kiks (bez trunke vaše krivice) - i gotovo!

Ovo je naravno lekcija o biznisu br 16: "Život nije fer!"

Kada ste "najamni radnik" (zaposlen ili nezaposlen- svejedno), imate jednu privilegiju. Možete da kukate i da se žalite na šta hoćete. Izbor je veliki: za sve mogu biti krivi vaši roditelji, prijatelji, poslodavci, političke stranke (ili njihovi lideri), zakoni ili bezakonje, policija, vlast, školstvo, zdravstvo, država...

Ako ste privatnik možete da okrivite samo jednu osobu (pogadjate koju?)
...

Candy Box for Candy Shop

.
Novi "film" - (malo smo zapostavili video produkciju u poslednje vreme) Lepa vest je da kutija ide u izvoz (čak u Crnu Goru!)

Eh, da nam je bar koja puna...
.

Sreća, sreća, radost...

.
Ukoliko niste upoznati sa likom i delom Sundjer Boba - vi jednostavno niste kvalifikovani za ovaj post. Žao mi je! Mogu da se kladim da vam u tom slučaju nisu poznati ni teoretski postulati Homera i Barta Simpsona, filozofski komentari i eseji Korta Maltezea i Čika (puno ime: Don Čiko Felipe Kaetano Lopez i Martinez i Gonzales), a izvesno je i da nikada niste čuli ni za legendarnog oca moderne Grunfologije, ili za inverzno - alegorijske filozofske priče Broja Jedan.

To što vaša akademska znanja pokrivaju beskrajne okeane dragocenih ćinjenica, utemeljenih na besprekornim intelektualnim sistemima koji su ugradjeni u samu srž naučne i filozofske semantike, nema ama-baš nikakve važnosti. Bez obzira na vaše eventualne titule i lično (ili stručno) iskustvo, vi ste samo jadna neznalica, neuki amater - jednom rečju: nema baš nikakvog smisla - čak ni pokušavati da vam se pojasni bilo šta... Izmedju vas i Spoznaje je ponor, nepremostiva provalija sačinjena od decenija predanog istraživanja, i mnogo tona požutelih stranica na roto-papiru iskrzanih ivica.

Najbliže što ćete ikada prići svemu su retke knjige poput "Tajanstveni plamen kraljice Loane" od velikog poznavaoca Umberta Eka, ili poneki suvoparni esej nekog od onih tužnih likova koji su pokušali da "prodaju veru za večeru". Ali, sve to će vas samo navesti na lažni trag, i uljuljkati u iluziji da je vaše znanje - univerzalno (iako, naravno - nekompletno)...

Vaša je jedina sreća što NEMATE POJMA šta ste propustili.
.

Pasionirani pipači

Kako bi vi nazvali one (uglavnom sredovečne gospodje) koje stanu ispred gondole sa hlebom i onda krenu da pipaju vekne? Sad su se malo "profinile" pa (valjda higijene radi?) pipaju kroz kesu. I pipaju - kao da će pipajući prevariti sistem i najzad dobiti više za svoj novac. Pipaju li pipaju...

Ne obaziru se ni na namrštene poglede i "kašljucanje" drugih kupaca... Kao da su neki vatreni aktivisti, zagriženi zagovornici pravne države u kojoj je pipanje njihovo neotudjivo pravo. Pipaju sa strašću i samouverenošću, neumoljive i nepokolebljive, kao i svi šupljoglavci koji ZNAJU da su istina i pravda na njihovoj strani...

Kada je gospodja ispred mene završila današnje pipanje, i najzad izabrala najmekšu veknu, nisam odoleo da joj ne uputim zloban komentar: "Ta je najmekša jer su je najviše pipali!"

Samo mi je krivo što se nisam setio da dodam i jedno, sasvim ljubazno: "Prijatno!"
.

Češanje ledja

.
"Ti počeši moja ledja, a ja ću tvoja..." Ova anglosaksonska izreka,koja često "miriše" na korupciju i slična dostignuća koja nisu strana ni našem podneblju, ima zapravo sasvim benigne korene. Zamišljam dva srednjevekovna viteza koji onako oznojani i smrdljivi, hoće da izlude dok im se spečena štroka izmedju lopatica pretvara u pobesneli mravinjak...

Eh, ta romantična vremena... Srećom, sjajne oklope skinuli smo davno, ali uvek se nadje nešto da nas "svrbi". U medju-vremenu stasale su mnoge civilizacijske tekovine, kao na primer: lična higijena, tržište, novčana razmena... Pa opet - svima nam je dobro poznat TAJ osećaj (svrab!).

Znam da se mnogi vatreni poborci "Tržišnog rešenja" neće potpuno složiti samnom, ali definitivno postoje situacije i problemi koji se ne mogu (bar ne racionalno) prevazići čistom tržišnom logikom. Naravno, možete platiti nekoga da vas "počeše", ali samo onaj ko je u istoj ili sličnoj situaciji shvata u potpunosti njenu ozbiljnost, i šta se u stvari od njega očekuje. Najamna radna snaga je neadekvatna za takve zadatke, jednostavno je suviše mehanička (a kako će se uskoro pokazati - i suviše skupa).
...

Služba za reklamacije

.
Na kolenima je držao otvoren lap-top ali su mu misli bile daleko. Nije voleo da leti avionom. Imao je utisak da ljudi pilje u njega, i da ga odaju kapi znoja na slepoočnicama. Usiljeno se smešio, a osmeh mu se nevoljno krivio u nervoznu grimasu. Znao je da mora ODMAH da skrene misli na nešto drugo.

Cifre na ekranu su mu igrale pred očima. Sve to nije imalo nikakvog smisla. Dobro je znao da ta konfuzija nema veze sa njegovim strahom od letenja. Zbog tog haosa od izveštaja je i seo na avion, i zaputio se u mali gradić na srednjem zapadu.

Džon Sinkler (tako je bilo njegovo ime) je bio ono što je njegov učitelj i mentor A. Frejzer zvao "kompanijski mladi alfa-pacov". Znao je dobro kada mu treba podrška "čopora", a kada treba da deluje sam. Umeo je da ugrabi svaku priliku, da se sakrije kad treba, da podmetne nekog naivnijeg... Njegov mentor je to nedavno osetio na svojoj koži. Pre nedelju dana Džon se uselio u bivšu Frejzerovu kancelariju...
...

Radite li Vi nešto?

.
Ovih dana par puta mi je došlo da se naglas zapitam: "Gospodo, radite li Vi nešto?".

Nekada sam uz prvu jutarnju kafu imao vremena da prelistam današnje novine. Posle sam već polako odstajao od toga, nekako - kad proverim e-mail, čak i ako ne odgovorim nikome, ostajalo je suviše malo vremena da bih UŽIVAO u novinama...

Posle sam se već "navukao", i počeo sam da verujem da mi je propao dan ukoliko ODMAH ne odgovorim na sve mejlove koji bi se mogli svrstati pod VAŽNO. Do tada sam novine prestao da kupujem, bar ujutru. Posle je krenula priča sa ovim blogom, pa drugim blogovima... Naravno - počeo sam da preskačem i doručak. A onda "frka" sa društvenim mrežama: prvo facebook, pa...

Do tada je već narasla i griža savesti. Ko mi je tu važniji (kao da pitate roditelja)? Da li da se opredelim za klijente kojima MORAM da posvetim pažnju, ili za tako NEOPHODNU komunikaciju, koja me čeka iza svakog drugog prozora (u window-su)? Čini mi se da sam ipak, teškom mukom, počeo da hvatam balans, a onda...

Došao je TWITTER - i sve je otišlo dodjavola!

Ne, ovako stvarno više ne može! Jedan život je dovoljno komplikovan. Istovremeno da živim dva ?

Hvala, ali mislim da to ne bih preživeo... .
.

Pravo Čudo

.
Prestali smo da verujemo u čuda - i ona su prestala da se dešavaju. Samo u toku jučerašnjeg dana prikupljeno je oko 20.000 evra pomoći za Vanju. Ukupno više od 85.000. Mogu samo da zamislim koliko je njenim najdražima nedostižna izgledala suma od 100.000 koliko je potrebno za operaciju srca u Austriji. A sada se ostvaruje. Želeo sam da verujem da je moguće, zbog Vanje - ali i zbog svih nas. Priznajem da sam sumnjao da je moguće, živimo u ciničnom i sebičnom svetu u kome je mnogo lakše okrenuti glavu na drugu stranu, smisliti neki izgovor, ili jednostavno produžiti svojim putem... Svi mi koji smo odrasli u ovom i ovakvom svetu odavno smo prestali da verujemo u bajke, deda mraza, zlatne ribice, ikone koje plaču... Prestali smo da verujemo u čuda i zato su ona prestala da se dešavaju.

Svima nam tako očajniči treba bar jedno malo čudo. Da budemo deo njega. Da nam vrati nadu u nas.

Srce za Vanju.
.

Moji univerziteti

.
Jedan moj učitelj davno je rekao; naučiti nešto možeš samo od drugorazrednih ljudi. Prvoklasni su izvan domašaja; ne možeš videti kako oni uspevaju da urade bilo šta. (Rejmond Čendler)

Ovo je tačno 100-ti post na ovom blogu. Od 26. septembra 2008. kada sam napisao prvi, do danas - prešao sam uzbudljiv put. Početna ideja bila je da ostvarimo kakav-takav kontinuitet u kontaktima sa klijentima naše male štamparije. Nikad nema dovoljno vremena za to, izračunao sam da, ako bi želeo da sa svakim klijentom svakog meseca razgovaram samo 5 minuta, morao da odvojim svakog radnog dana 90 minuta na to. I to ne računajući nove klijente... Da ne govorim o tome da i drugi imaju isti taj problem - sve je manje vremena, raspoložive energije i strpljenja...

Ovako razgovaramo uvek kada to želite. Možete da saznate sve što nam se dešava, šta nas okupira, čime se bavimo... Ako to želite. Onda kada vama odgovara.

Ali cela stvar se okrenula naglavačke. Pokušavajući da naučim kako se ovo radi, otkrio sam neuporedivo više nego što sam se nadao. Kao u nekoj priči Maksima Gorkog (iz naslova) obreo sam se u nekom polusvetu, u nekom drugačijem vremenu i prostoru - i počeo da učim o stvarima o kojim nisam ni slutio... "Sreo" sam ljude koje nisam znao (pitanje je da li ih i sada poznajem?) neki su mi postali "prijatelji", "follower-i", "posetioci", a nekima sam to postao ja... Možda ne bih trebalo da stavljam sve to pod navodnike, ali malo toga je nesporno u vezi ovog sveta. Ponekad mi se čini da pipam u mraku, da je svako znanje, životno iskustvo, ili intuicija - da je SVE nepouzdano i nesigurno u vezi ovog beskrajnog okeana mogućnosti.



Ali, zar tako nije uvek i svuda? I mnoge druge stvari koje počinjem da nazirem, samo su zaogrnute plaštom digitalne mimikrije. Ničeg novog pod kapom nebeskom: ljudi svuda nose sa sobom i svoje sujete, ostrašćenosti, ali i ljudsku toplinu i altruizam. U paketu uvek idu i dobre i loše strane svakog društva.

Kao u najboljoj tradiciji SF-vesterna, plovimo svi zajedno u velikoj krstarici "Enterprajz" prema "konačnoj granici". U istom "čamcu" good & bad guys, epizodisti i glavne role, učenici i učitelji - i SVI STALNO MENJAJU MESTA. Tako je to u tim beskrajnim serijalima, gde se scenaristi menjaju za svaku epizodu, gde treba zadržati pažnju, popraviti rejting, podići "page-rank", očuvati " sher", da ne kažem - uticaj...

...and so... Beam me up, Scotty!
.