A možda baš zato i nije loš? Na ovoj paklenoj žezi treba "ohladiti" - i fizički, i mentalno, i emotivno... Ono prvo je lako, a za druga dva treba malo filozofije (tu ja uskačem).
Jedno od mojih sećanja iz vremena kad sam radio u Africi... (inspiracija za post je naravno Milja Lukić, iz bog-zna-kog razloga mi se redovno uzajamno inspirišemo). Dakle, benzinska pumpa, u sred pustinje. Stajemo skoro svaki drugi-treći dan, i uvek se odigrava identična legendarna scena. "Pumpadžija" u dugačkoj "spavaćici", bos, leži na madracu položenom direktno na asfalt u najsenovitijem delu pumpe. Iako nas je morao videti (ili bar čuti) kilometrima daleko, i iako stojimo već pet minuta i čekamo, počinje da ustaje tek kad ga pozovemo po imenu. Samo da se pridigne sa madraca treba mu bar 3 minuta. Još toliko da ode do česme i opere ruke (?) Ako mu se baš jako žuri - stigne do kola za 10-tak minuta (metar u minutu). Zatim obavezno pita (ljubazno, i kao da nas prvi put u životu vidi) - šta želimo?
Na to pitanje (ili tu negde) moj drugar Neša besno izlazi iz kola psujući na sav glas, odlazi revoltirano niz put, neobazirući se na sunce koje nemilosrdno prži - jer prosto "ne može više da ga gleda očima". Ahmet (brzinom smrtno ranjenog puža) obavlja svoj posao savesno i pedantno. Na kraju polako prebroji novac, i ljubazno se zahvali na poseti. Zatim - dok mi panično nastavljamo trku sa vremenom, on se lagano uputi prema svom "leglu"... (Da li ponovo pere ruke - i koliko mu treba da tamo stigne - ne znam, pošto nikada nismo sačekali dovoljno dugo, a probali smo - nekoliko puta...)
Gde je tu filozofija? I kako sve to može da se primeni u savremenom korporativnom okruženju? E, to je teži deo priče. Arapi bi rekli: "Inšala" (nešto kao: "biće božija volja"). U stvari - to je sama esencija fatalizma. Biće - ako je tako sudjeno. Zašto bi se oko bilo čega uzrujavali, kad je sve to ionako van naše moći, ili uticaja?
Sve je naravno - stvar izbora! Možete delovati - ili ne, u ovom ili onom pravcu, ali POŽELJNO JE da ne silujete stvari, već da sledite prirodne tokove. Mi zapadnjaci verujemo da je jedina dostojna reakcija u odnosu na okruženje MENJANJE ISTOG prema našem nahodjenju i/ili planu, a da je PRILAGODJAVANJE okolnostima skoro pa isto što i linija manjeg otpora (poraz?). Zato zimi grejemo, leti hladimo, a emitujemo još gomilu gasova staklene bašte da bi stigli tamo gde ćemo ionako stići. Ironično - ali upravo ta aktivnost (emisija gasova) čini da nam je zimi sve hladnije, leti sve toplije, a masovnost iste (emisije) ima za posledicu da sve neizvesnije stižemo (na vreme) tamo gde smo naumili...
Ovde ću da stanem, mislim da ste skontali...
A i suviše je toplo...
.
Rashlađivanje, citiraću Viktoriju - sve mi je teže što sam starija. Zato mi za promenu zvuči bolje da su muke moje ustvari zbog efekta staklene bašte.
ReplyDeleteOvo si baš tako lepo opisao i napisao da mi uopšte nije jasno što vas je čovek izluđivao? :))
ReplyDeletePodsetilo me je to na onaj viC:
- Ženo, đe je oni serum protiv zmijskog otrova?
- A što, crni, ujela te zmija?
- Jok, no se približava!
Dakle, lagano, bez frke.. Ionako će biti kako je "zapisano u zvezdama".
Interesantna, mada malo nepraktična filozofija. Bar iz ugla nas užurbanih, od jurnjave znojavih i stalno pod nekim stresom "živućih". :)!
Lakoća postojanja - mnogima nedostižan ideal.
ReplyDeleteOvaj poslednji deo posta ti, razrađujem kroz diplomski.
Čika Miko, baš se lepo izražavaš - jednostavno, a živopisno, čitko i zanimljivo.
:)
Inspiraciju sam shvatila kao kompliment. :)))))
ReplyDeleteKad god pokušam da uđem u nirvanu, samo još više shvatim da ne mogu da se pomirim sa njom.
I, naravno, pokušavam da menjam sebe, pa onda svet, pa opet sebe... stignem valjda negde - u razmišljanju.
I znaš li šta je najinteresantnije? Skoro celo moje okruženje ima isti problem.
@amarilis.online - koji je djavo - ne znam, ali sam siguiran da nema samo veze sa (našim) godinama. Ja do pre neku godinu nisam nikada koristio kremu za sunčanje, a mogao sam po ceo dan da budem na suncu (povukao mediteranske gene na pradedu). Ali to sunce od pre desetak godina - i OVO su dve različite zvezde...
ReplyDelete@Dragan Radović - koliko je nepraktična, a koliko je nama teško da ponekad pogledamo sami sebe "sa strane"? Mogu da ti nabrojim bar sto situacija u kojima samo treba da se setimo "gde nam je prekidač". Od gužve u saobraćaju, do razgovora sa taštom...
@Džiadžojka - hvala na komplimentima! Kad sam bio mali stalno sam promašivao temu na pismenim zadacima, a sada na blogu to mogu nekažnjeno da radim...
@Milja Lukic - pa, u stvari nije. Kompliment je kad ti kažem da mi se dopadaju tvoji postovi, stil, i neka vedrina koja provejava iz svega. A ovo sa inspiracijom je je jedno iskustvo koje sam sreo samo na internetu. Fascinantno je da postoji toliko osoba koje ne poznaješ lično, i u svakom smislu ste udaljeni (bez mogućnosti direktnog uticaja), a tako često se desi da su vam preokupacije identične. Sa jedne strane - to malo razveje iluziju o našoj jedinstvenosti, ali udarac našoj sujeti kompenzuje saznanjem da smo mnogo manje sami nego što nam se to ponekad čini...
Ih, bre, kakav si, ni da se radujem ne mogu.
ReplyDeleteIzgleda da ono afričko nemilosrdno sunce kojem si bio izložen, tek sada pokazuje posledice. :)))
@Milja Lukić - ma, to se ja se samo držim one logike da pametnim ženama ne valja laskati...
ReplyDelete