. Mogao sam da kuliram ovu histeriju dok se nisu umešali "preduzetnici". Kapsule za imunitet od morskog ježa? E pa nećemo tako, imamo i mi konja za trku: "Najveći domaći proizvodjač ekoloških reklamnih kesa lansirao je proizvod koji treba da "nadomjesti" manjak epidemioloških maski - Epidemiološku Ekološku Kesu (EEK)". Osim što ima isti efekat na širene epidemije (skoro nikakav), poseduje i znatno veći PSIHOLOŠKO-PROPAGANDNI potencijal...
Retko radim nedeljom. (Kao u onom vicu iz Nadrealista - "Nedeljom neradimo - Samo do podne...") Ima već dosta godina od kada sam rešio da (bez obzira na to što sam "privatnik") bar nedeljom gasim telefon i kompjuter, i potpuno se posvetim porodici...
Naravno ima i izuzetaka - ali bar nikad nisu vezani za novac. "Potrošiću" neku nedelju da bih spasao neku dugogodišnju saradnju, recimo da se nebih ogrešio o nekog starog klijenta... Ili ću nekome (do koga mi je stalo) učiniti prijateljsku uslugu, jednu od onih koje nemaju cenu...
Ipak, najviše volim ovakve nedelje. Čini mi se da daju smisao svemu što inače radim. Naravno, važno je i to što će se ovom akcijom skupiti neki novac za tu decu, ali meni je jedna stvar još važnija: Da im pomognem da izadju "na svetlo dana", i da svima pokažemo da su sva deca POSEBNA.
"Hej vi! Da, Vi što okrećete glavu na drugu stranu kada nas sretnete na ulici... Pogledajte ove radove! To smo mi napravili!"
Moje pravo ime je Živorad. U stvarnom svetu živim u brvnari 70 metara ispod repetitora na Tupižnici (Vrh Lasovački kamen 1160 m). Imam 17 koza, 5 ovaca i jednu kravu (od toga živim), nemam tekuću vodu, pristojan put, trofaznu struju...
Ali imam internet.
U virtualnom svetu ja sam Smarowski, živim u jednom malom mestu kraj Amsterdama i radim za UN kao "Konsultant za društvene mreže", visok sam 185, plav sam, mišićav i preplanuo, imam Ph.D sa Stockholm School of Economic(predavao mi je ličnoJonasRidderstråle), i glavna sam faca u Blogolendu...
Sve je počelo kada su na mom imanju pre mnogo godina podigli te antene. Nagodili smo se da mi priključe jednu fazu sa njihovih generatora, tek za sijalicu i radio... Obično bi leti nešto radili oko predajnika, a ja sam im pravio društvo... I tako kasnije jednog leta (ovde leto kratko traje) sprijateljio sam se sa nekim inženjerom, i on mi je, kad je odlazio, ostavio njegov stari lap-top. U stvari trampio sam ga za jagnje... Ma nije važno! Uglavnom: povezali su me na njihov link, njih je, kao i svake godine, odneo helikopter - a ja sam ostao...
Nisam ja ni pre toga bio nepismen. A, ne! Odmah posle 4 razreda osnovne škole (ukinuli su je kad sam završio četvrti razred), završio sam i kurs za vunovlačara (za drndanje vune) u obližnjoj Zadruzi. To "obližnja" shvatite vrlo uslovno, ima 3 sata dobrog hoda nizbrdo (po lepom vremenu). Uvek sam voleo da učim. I mnogo sam voleo da čitam. Imao sam četiri SVOJE knjige i nekoliko starih časopisa. U ovoj vukojebini to je bilo kao Aleksandrijska biblioteka...
Ali te zime (kada sam ostao sam sa kozama, ovcama i internetom) - za mene se otvorio novi univerzum! Ne sećam se dali sam uopšte jeo, ili spavao... Ovce i koze su morale da zapomažu satima da bi ih pomuzao ili nahranio... Tu zimu smo jedva preživeli.
I tako je krenulo. Kao bujica u proleće! Moj um je bio gladan i žedan kao sundjer. Informacije su se slivale bez reda i smisla, kao planinska reka, sve se penilo i pušilo. Od te divlje buke i haosa znala je da me zaboli glava toliko da bih istrčao bos na sneg, i udarao glavom u zaledjenu zemlju.
Bilo je i nekih stvari koje ne mogu da vam ispričam. Nisam ni ja siguran dali su se zaista desile i dali sam opšte bio pri sebi tih meseci (u stvari godina). Dali je sve bio samo šum, bolje reći - grmljavina probudjenih neurona? Kao Venera - novi JA nastao je iz pene! Znam da mi ni pola nebi verovali...
Zašto bi mi bilo šta verovali?
Moje "novo ja" konstruisao sam na internetu onako kako je i nastajalo - stihijski. Posle mi je trebalo mnogo truda da neke nebulozne detalje koje sam lakomisleno obnarodovao u početku, kasnije uklopim u smislenu celinu. Pomoglo mi je i to što je ISTINA često bizarnija od fikcije. Osim toga, moj meteorski narastajući autoritet je mogao da pokrije sve. Sedeo sam na vrhu planine, sa skoro neograničenim vremenom, i neograničenom energijom...
Kao u onim pričama o mudracu sa planine...
Svoju tajnu sam uspešno skrivao godinama i mogao bih da vas obmanjujem zauvek. Tudje fotografije, postojeće adrese i identiteti, pomešane stvarne činjenice u realno "pomerenim" situacijama, izmišljene okolnosti zasnovane na dosadnoj dramaturgiji svakodnevice. Istina je uvek mix stavljen od malo anegdotskog i mnogo prozaičnog. Konzistentna i ubedljiva (samo ponekad namerno providna) priča smišljana godinama. A onda sam shvatio. Nema više potrebe za skrivanjem.
Ja sam ZAISTA postao taj čovek.
Smarowski!
Bog!
A sad moram da prekinem. Vreme je da pomuzem ovce. .
"Dekameroid" je fiks-ideja na kojoj povremene radim već duže vreme. Moglo bi se reći da mi je to nešto kao hobi. Iz jednog oblika, uz pomoć dva para kopči, može se napraviti neograničen broj kombinacija. Minimalno su potrebna tri (kao što je prikazano na snimku), a teoretski ne postoji gornja granica. Jedino ograničenje u kombinatorici oblika i materijala (karton u boji, štampani karton, juvidur, polivinil, itd...) - je mašta.
Pre mesec-dva napravio sam probnu seriju (nekoliko stotina modula od raznih materijala), i sada bi trebalo da napravim što više različitih modela, i naravno da ih fotografišem - pre nego što odlučim šta ću dalje. Naravno - nikada nemam dovoljno vremena, ali palo mi je na pamet da bih mogao da se "izvadim" uz VAŠU POMOĆ!
Znači: ako vam teba dekorativna sobna (ili stona) lampa, ili samo želite da testirate svoju kreativnost - javite mi se da vam pošaljem desetak modula (boja i materijal po vašem izboru). Jedino što treba da mi obećate je da će te mi poslati fotografije vaših "kreacija" (sa dozvolom da ih publikujem). Možda organizujemo i neki konkurs?
Kako vam se dopada ideja? Očekujem vaše predloge i savete oko dalje promocije...
Više informacija i fotografija na: http://www.deto.rs/r_lampe.html (nadam se da će uskoro i neka vaša fotografija biti tamo) .
U kratkom tekstu "Metadizajn" Almerico De Angelis (1944-2005) prepoznao je koren kreativnog duha u dečijem odnosu prema orudjima igre. Namerno ne kažem "igračkama" jer (kao što je dobro poznato) deca se mnogo duže i intenzivnije igraju sa tubom lepka, makazama, ili običnom kartonskom kutijom - nego sa "state-of-the-art" smećem...
To da je igra izvor kreativnosti nije ništa novo, ali dali ste se skoro setili nekih "genijalnih" momenata iz detinjstva? Svi smo prisustvovali bar nekom takvom dogadjaju pre nego što smo taj svet ostavili u pesku iza sebe, onog dana kad smo rešili da postanemo stari i dosadni.Evo dva "bisera" kojih sam se setio dok sam puštao bradu zaglavljen u prevozu:
Igra broj jedan: "Lepljenje šibica na plafon" Izvodi se tako što se uz pomoć pljuvačke, palidrvcem razmekša malter i boja sa zida u nekom ulazu (haustoru). Na taj način se na šibici (na kraju suprotnom od fosforne glave) napravi lepljiva kuglica. Zatim se šibica kresne, i dok se fosfor još razgoreva, munjevito baci na plafon. Uz malo vežbe - svaka druga se zalepi za plafon, zatim potpuno izgori (i naravno - ostavi odvratnu crnu fleku na plafonu). Najbolje je to što komšije danima razbijaju glavu "kako su se popeli na plafon visok četri metra" ...
Igra broj dva: "Vatromet iz bureta" U metalnom buretu zapaljena je jaka vatra. Zatim je sa okolnih gomila djubreta (sve se dešava u Zvezdarskoj šumi) sakupljeno desetak bačenih sprejeva ("ne probijati i ne spaljivati ni kad je prazan"...) Jedan po jedan, uz stravične detonacije, izbacuju hiljade iskri u noćno nebo...
Dobro, i kakve veze sa bilo čim imaju ove brutalne i destruktivne igre? (srećom klinci ne čitaju blogove). Pustite sad to... Vidite li vi u svemu ovom neku iskru genijalnosti? Dali možete da zamislite da neki matori profesor zamisli nešto tako originalno (ili zabavno)? Da se razumemo - ja nisam autor ni prve ni druge (bio sam samo saučesnik). Izumitelj "vatrometa" je danas redovni profesor na "University of Manchester" (G.B.), a autor "šibica" je večiti playboy, vlasnik sex-shopa i eroteke ("iz zezanja" tezgari pomalo sa narodnjacima). Dakle, može se reći da su obojica uspeli u životu (svako po svom ukusu)... Verujem da se to moglo i pretpostaviti na osnovu njihovih ideja iz mladosti...
Samo mi ni dan-danas nije jasno kako nismo zapalili onu šumu? Valjda zato što smo imali dovoljno pameti da upotrebimo bure? Da nismo - sada bi verovatno svi gulili krompir u Mitrovici ili Padinskoj Skeli, ali znate kako se kaže:
Kako se sve desilo ostaće zauvek obavijeno velom tajne. Nikada nećemo saznati dali je sve izazvala eksplozija neke bojeve glave ili havarija u nekom velikom reaktoru. Moguće je i da se hiljadugodišnja radijacija pojavila tek posle, kada su serija stravičnih zemljotresa i cunamija razorili celu oblast...
Pre nedelju dana, u rano jutro 29. juna 2014. godine Kalifornija i veći deo američke jugozapadne obale potonuli su u okean.
Bila je nedelja i u prvi mah je izgledalo da će i pored nezamislivih ljudskih žrtava i razaranja, sve ostati manje više isto kao pre. Televizije su radile svoj posao, političari takodje, internet je i dalje brujao, doduše sa malo "štucanja" (dali zbog preopterećenja ili zbog velikog gubitka infrastrukture). Najveća briga bio je ogroman oblak radijacije koji se nezadrživo širio prema unutrašnjosti kontinenta. Kao da niko nije ni slutio šta će se desiti. A onda je došao taj ponedeljak.
Berze su za samo nekoliko sati uradile ono što zemljotres, cunami i radijacija nisu mogli. Do kraja dana milioni ljudi su ostali bez posla, a većina IT-dinosaurusa su se srušili kao domine. Zaštitni mehanizmi na berzama su samo malo usporili stvar. Paniku više niko nije mogao da zaustavi. U utorak svi su čekali u redovima ispred banaka. Sada su banke padale kao domine, a onda odjednom - više ništa nije funkcionisalo...
Panika se sa berzi preselila na ulice. Novac u bankama, ili u kešu - više nije bilo važno... Saobraćaj je bio u kolapsu, nijedna komunalna služba nije više radila - svi su pokušavali da spasu sebe i svoje... Ići na posao bila je poslednja stvar koja je bilo kome padala na pamet.
Telefoni su radili sve redje, polako je nestajala i struja, voda, kao i manje-više sve ostalo. Na celoj planeti ljudi su se za kratko vreme setili šta im je ZAISTA POTREBNO i potpuno ispraznili prodavnice. Ipak medijski prostor nije pokrio potpuni mrak. U etru su se nadmetali nebuloznim saoštenjima zbunjene i obezglavljene vlade, neke zlokobne paravojske, religiozni fanatici, i najobičniji ludaci i budale. Niko više nije imao pojma šta se dešava i šta će biti sutra. U daljini su se čuli pucnji, a dim se dizao u nebo. Glasine su bile strašne...
A onda su zbegovi krenuli u brda.
Ovo je možda poslednji post na svetu. Nema mreže na koji bi ga okačio, niti nekoga da ga čita. Kada se istroši baterija ostaće samo zapis na disku. Dok sve ne pojede rdja.
Ovo je kraj...
(originalni datum posta 5. Jul 2014. - promenjen je iz praktičnih razloga)
.
. Ova "hamletovska" dilema treba da jednu tešku temu upakuje u vodvilj. "Pomešane najlakše se piju"! (da se nisam sakrio iza Njegoševih ledja neko bi rekao da loših "koktela" ima više nego dobrih)... Ali da se vratimo na temu:
Ako ste ikada pročitali nešto (ili slušali neko predavanje) na temu prodaje - već znate da se sve vrti oko veštine, tehnike, umeća, itd. - POSTAVLJANJA PITANJA. Bazna ideja je: ako JA nešto kažem (pa makar da to i na licu mesta dokažem) to ostaje samo "običan EPP", ali ako to isto izgovori potencijalni kupac to postaje ISTINA oko koje smo se (u)saglasili. (Interesantno, ali najviše zahvaljujući televiziji - ljudi više ne veruju ni svojim očima!)
Najlakši put da se dodje do kolekcije "potrebnih saglasnosti" na putu ka prodaji - je kroz postavljanje pitanja, lukavo unapred smišljenih, i pažljivo uvežbanih do savršenstva.(Ako mislite da vas se "prodaja" ništa ne tiče - zamenite reč "prodaja" sa "razumevanje", ili "ubedjivanje", ili "plasiranje svojih stavova"...)
Kao i svi trikovi, i ovaj je NEKADA "žario i palio". On u stvari još uvek "satire" - ali uglavnom "domoroce", tj one koji nisu preterano informisani o tekovinama savremene tržišne ekonomije. Kad malo razmislite, i neki od najstarijih i "najprovaljenijih" trikova i dalje fukcionišu na odredjenom segmentu populacije (npr. telešopovi su u stvari varijanta monološke-hipnoze putujućih trgovaca-prevaranata, poput onih čuvenih sa divljeg zapada). Samo treba naći nekoga ko je spreman da sluša vaš monolog pola sata, polu-otvorenih usta...
Ali šta ako imate posla sa sagovornicima koji su dovoljno edukovani i iskusni da lako prepoznaju vašu "tehniku"? Iste knjige odavno čitaju oni koji se bave prodajom - i oni koji su njena "meta" (uostalom, te uloge većina od nas menja svakodnevno više puta)... Ako odbacimo pristup "kupiće ako im treba..." (i nije neki pristup, zar ne?) - ostaje nam da se vratimo "back to the basic". Dve stvari pri tome treba da budu u centru pažnje:
Na prvom mestu je poverenje. Ljudi nerado saradjuju sa konfuznim, nedoslednim, preterano euforičnim, očajnim, ili na bilo koji drugi način - sumnjivim sagovornicima. Jedan vrlo dobar tekst o kredibilitetu sam pročitao kod miss-cybernaut. Tiče se "on-line" kredibiliteta, ali razlike praktično i nema (osim čisto tehničkih). Mislim da delim njeno mišljenje da je ključ u doslednosti. To se odnosi kako na na kraće staze (u toku jednog ili par vezanih kontakata), a pogotovo na duže staze - pošto je pozitivna slika nešto što se gradi na mnogo načina, i u dugom vremenskom periodu.
Druga, još važnija stvar, su emocije. Čak i u najvećim korporacijama ne kupuju excel-tabele - već ljudi. Bez obzira na prirodu posla, oni to čine na manje-više isti način na koji kupuju cipele. Nije važno dali malo žuljaju (razgaziće se!). Nije važno ni dali ima jeftinijih (uvek ima jeftinijih!). Važna je hemija, i umeće da se na "nevidljivom bilbordu" koji je razepet u sali za sastanke, prikaže velika slika po meri sagovornika. Ono što On/Ona smatraju ZAISTA važnim i poželjnim. Radi se o često neuhvatljivoj prednost koja razdvaja poželjnog i korisnog saradnika - od zamornog i iritantnog "smarača". (Zanemarićemo dosadne napomene o tome kako prvo treba zadovoljiti opšte standarde)...
Da bi pravilno razumeli proces treba ga analizirati sa oba kraja. Šta je ono što nas pokreće (kada su uloge zamenjene)? Odgovor je u suštini jednostavan: ljudi ne saradjuju sa firmama, već sa ljudima. Neko ("naložen" na tehnologiju) će pitati: A šta sa "Amazon"-om ili "E-bay"-em? Odgovor je prost. Čak i "naj-amorfnije" uspešne kompanije vode računa da ostave snažan utisak kako u njima rade ljudi KOJIMA JE STALO.
Možete imati sve moguće sertifikate i standarde, ali ako glas na telefonskom automatu ima podsmešljiv prizvuk - Eeek!!! Ubrali ste minus veliki kao kuća! Tri kiksa i ispadate! Sledeći kiks može biti link na sajtu koji ne radi, ili vizit karta sa koje se razmazuje boja... A možda vas i lažem? možda ne spadate posle tri, već samo dva?
Nedavno sam se setio jednog davnog istraživanja: Testirali su reklamne slogane i tekstove iz TV i radio reklama opremom koja se koristi kao "detektor laži". Pogadjate: samo one najbolje su prošle test. Ako spiker ili glumac ne veruju ono što izgovaraju, bez obzira na njihovu tehniku ili talenat - piši propalo! Isto je i sa prodajom, ili direktnim kontaktom bilo koje vrste:
Već neko vreme primenjujem jedan strašan trik: Čitam dve ili tri knjige istovremeno (što različitije - to bolje), pratim dosta blogova (neke namerno, a neke slučajno) + povremeno se ZAISTA POTRUDIM da iznenadim sam sebe nekom akcijom koja totalno "ispada" iz uobičajene rutine. Cilj možete da pretpostavite (delom je sadržan u naslovu).
Postoji nešto što se (ako se dobro sećam) zove "šalterski sindrom". Ako mi dozvolite uobičajenu dozu proizvoljnosti: stvar je u tome da ako dovoljno dugo radite neki posao koji je značajno ispod vaših mentalnih (ili kakvih god) sposobnosti, samo je pitanje vremena kada ćete atrofirati do nivoa gde će vam i taj imbecilan posao postati pre-komplikovan. Na žalost, video sam to mnogo puta... I ne verujem da sam (ni ja, ni bilo ko drugi) vakcinisan protiv tog virusa.
Na stranu to što veliki broj ljudi, ne samo što nije svestan opasnosti, već ih jednostavno nije briga. Čak i onaj (procentualno) mali broj onih koji su iskreno posvećeni svom usavršavanju, pre ili kasnije zapadnu u ozbiljnu krizu. Najgore u svemu je to što sve uglavnom shvatimo prekasno, kada je "entropija" već uzela maha. Nije teško pogoditi da je "recept" individualan, i to za svakog pojedinca, i za svaku SITUACIJU (nema garancije da će delovati dva puta). "Free your mind!" - zvuči tako izlizano... Možda zato što tako retko u tome uspevamo. Može se reći da je naš život ono što se dešava izmedju dva "shift-a", a samo ako smo posebno nadareni ili srećni imaćemo ih više od nekoliko...
Ipak ima jedna stvar koju možemo relativno lako da učinimo: (stigli smo i do krava). Proverite gde su one dve nacrtane krave! Danas sam shvatio jednu stvar u vezi japanske "Kai-Zen" poslovne filozofije: ona je kao štap koji ima dva kraja: Na jednom kraju je mogućnost za poboljšanje, kreativnost, umešnost, nove ideje, znanja, napori...A na drugom kraju je surova statistika i čvrsti "betonirani" standardi.
Ili u prevodu: jednostavan odgovor na komplikovano pitanje:
. "Many designers wish clients were not necessary, but design would not exist without them." (Quentin Newark)
Ništa čime se bavimo ne nastaje u vakuumu. Vi ste autor ovog bloga, bar koliko i ja. Tema? Sve ono što zainteresuje mene ili vas - bez ograničenja. Jer ideje se radjaju iz komunikacije, spajanjem nespojivog, prožimanjem, premetanjem, čavrljanjem, gledanjem kroz trepavice ili iskosa... /nastavak/
To da je igra izvor kreativnosti nije ništa novo, ali dali ste se skoro setili nekih "genijalnih" momenata iz detinjstva? Svi smo prisustvovali bar nekom takvom dogadjaju pre nego što smo taj svet ostavili u pesku iza sebe, onog dana kad smo rešili da postanemo stari i dosadni. Evo dva "bisera" kojih sam se setio dok sam puštao bradu zaglavljen u prevozu:
Bila je nedelja i u prvi mah je izgledalo da će i pored nezamislivih ljudskih žrtava i razaranja, sve ostati manje više isto kao pre. Televizije su radile svoj posao, političari takodje, internet je i dalje brujao, doduše sa malo "štucanja" (dali zbog preopterećenja ili zbog velikog gubitka infrastrukture). Najveća briga bio je ogroman oblak radijacije koji se nezadrživo širio prema unutrašnjosti kontinenta. Kao da niko nije ni slutio šta će se desiti. A onda je došao taj ponedeljak.
Kao i svi trikovi, i ovaj je NEKADA "žario i palio". On u stvari još uvek "satire" - ali uglavnom "domoroce", tj one koji nisu preterano informisani o tekovinama savremene tržišne ekonomije. Kad malo razmislite, i neki od najstarijih i "najprovaljenijih" trikova i dalje fukcionišu na odredjenom segmentu populacije (npr. telešopovi su u stvari varijanta monološke-hipnoze putujućih trgovaca-prevaranata, poput onih čuvenih sa divljeg zapada). Samo treba naći nekoga ko je spreman da sluša vaš monolog pola sata, polu-otvorenih usta... 
Da bi pravilno razumeli proces treba ga analizirati sa oba kraja. Šta je ono što nas pokreće (kada su uloge zamenjene)? Odgovor je u suštini jednostavan: ljudi ne saradjuju sa firmama, već sa ljudima. Neko ("naložen" na tehnologiju) će pitati: A šta sa "Amazon"-om ili "E-bay"-em? Odgovor je prost. Čak i "naj-amorfnije" uspešne kompanije vode računa da ostave snažan utisak kako u njima rade ljudi KOJIMA JE STALO. 
Na stranu to što veliki broj ljudi, ne samo što nije svestan opasnosti, već ih jednostavno nije briga. Čak i onaj (procentualno) mali broj onih koji su iskreno posvećeni svom usavršavanju, pre ili kasnije zapadnu u ozbiljnu krizu. Najgore u svemu je to što sve uglavnom shvatimo prekasno, kada je "entropija" već uzela maha. Nije teško pogoditi da je "recept" individualan, i to za svakog pojedinca, i za svaku SITUACIJU (nema garancije da će delovati dva puta). "Free your mind!" - zvuči tako izlizano... Možda zato što tako retko u tome uspevamo. Može se reći da je naš život ono što se dešava izmedju dva "shift-a", a samo ako smo posebno nadareni ili srećni imaćemo ih više od nekoliko...
