Kai-Zen tranzicija

.
Ponovo sam se vratio posle dužeg vremena jednoj inspirativnoj knjizi (odnosno ideji koju obradjuje). Radi se o "Kai-Zen"-u, tj. o japanskoj poslovnoj filozofiji stalnog (postepenog) napredovanja. Odprilike onako kako glavni junak iz Kusturičinog prvenca "Doli Bel" kaže: "Svakog dana, u svakom pogledu..."

Verovatno ću još pisati o toj temi, tj, knjizi, o mnogobrojnim zanimljivim primerima i tehnikama, ali sad bi hteo da se osvrnem na moju omiljenu "utopiju" - onu o Srpskim Japancima...

Slušao sam pre izvesnog vremena na radiju gospodina koji je osnivač društva Srpsko-Japanskog prijateljstva (na žalost, ne znam mu ime - ali saznaću). On je vrlo ozbiljno i argumentovano tvrdio da sa Japanom i Japancima imamo mnogo više sličnosti nego razlika. Ta teza dobro "drži vodu" kada se pogleda iz ugla "Pravog Srpskog Domaćina". Ključne osobine: štedljivost, marljivost, častoljublje, gostoljubivost, kult predaka, ponositost, odnos prema zemlji (komšijama, zajednici...) Sve se poklapa do detalja!

Izgleda da je "biološki materijal" dobar, ali nedostaje jedan bitan element za uspešno sprovodjenje Kai-Zen filozofije: Menadžment! Uloga menadžmenta u Kai-Zen konceptu je da stvori okruženje i organizaciju u kojoj će svaki pojedinac biti procesno orjentisan na poboljšanje. Pri tom se ne nagradjuju i stimulišu samo rezultati, već i pokazani trud i privrženost poboljšanju.

Primer koji vrlo plastično ilustruje sveprisutnu Japansku Kai-Zen praksu odnosi se na grupu servirki u Tojotinoj kafeteriji, koje su jedne godine dobile prestižnu "Predsedničku" nagradu (sibolično priznanje koje dodeljuje i uručuje lično predsednik kompanije). Nagradu su dobile u izuzetno oštroj konkurenciji (praktično svih zaposlenih) zbog zanemarljive uštede (po našim merilima) koju su ostvarile na - racionalizaciji potrošnje čaja! Ovaj gest više govori o samom menadžmentu, o njegovoj taktičkoj dalekovidosti i briljantnom smislu za masovnu motivaciju, nego o nekakvim "nacionalnim osobinama". Siguran sam da nema te nacije kojoj ne prijaju pohvale, priznanja i nagrade (baš kao što nikom ne prija ignorisanje i nipodaštavanje).

Zaključak?

Mi smo Japanci koje je upropastio loš menadžement. Dok su 50-tih i 60-tih, 70-tih...itd, godina Japanci hitali (upornim malim koracima) od siromašne ratom razorene zemlje, ka statusu druge ekomske sile sveta, mi smo pevali: "Radio ne radio - svira ti radio!". Sećam se nekog profesora marksizma koji je veličao činjenicu da se proizvodna traka u Kragujevcu kreće tri puta sporije od od one u Torinu, a pet puta od one u Detroitu... Idiotsko obrazloženje je glasilo da pošto nema kapitalista (i sav profit ostaje radnicima - sic!) naš sistem je OČIGLEDNO najhumaniji i najbolji! (Do Japana u to vreme nisu mogli ni da "dobace")

I šta sad?

Naši industrijski radnici su u medjuvremenu od naj-lenjih postali naj-nezaposleniji, Velika Zemlja Dembelija je u medjuvremenu pukla po šavovima jer nisu znali kako da drugačije reše pitanje astronomskih medjusobnih dugova... (to sa dugovima se ponavlja i u novim - sve manjim i sve zaduženijim Dembelijama) A menadžment? On je hvala na pitanju - živ-zdrav-i-debilan, i vodi nas i dalje. Kaže jutros premijer: "Mislim da smo dotakli dno ali sad polako idemo gore... Doduše, možda ćemo opet da padnemo na dno, ali..."

Šta reći, osim:

Banzai!
.