V.I.P.

Neko nedavno reče nešto... Da li se radilo o "bivšim republikama" , ili o onoj nemaštovitoj kritizerskoj "rutini" a-pro-po belog luka... Uglavnom, namah mi se vrati Pere iz dubine sećanja, i mnogo sam mu se obradovao - kao što je i red sa prijateljima koje dugo nisi video...

Stariji gospodin, čovek manira i ukusa.  Italijanski djak (student), stanovnik otoka Krka, gradjanin sveta... Intelektualac koji nije dozvoljavao da mu se ta "sitnica" ispreči na putu ka malim (ali bitnim) životnim zadovoljstvima. Hedonista (ako sam ikada upoznao nekog ko zaslužuje taj epitet) - umetnik uživanja!


Koliko je potrebno podeliti vremena sa nekim da bi ga nazvali prijateljem? Postoji li prijateljstvo na prvi pogled?  Da li je srodnim dušama dovoljno da se "okrznu" da bi se razumeli bolje nego neki za ceo život?

Ja sam sa njim podelio jednu večeru i nekoliko zanimljivih razgovora. Jednom sam mu nešto pomogao, i on mi je nešto uzvratio. Svako od nas je pokušao da učini više od onoga što se od njega očekivalo - a to je ono što se pamti, jedino što nešto medju ljudima znači...

Imam u stvari nekoliko sećanja a vezi njega. Sećam se kako nas je veštinom šibicara provukao kroz noćni Tripoli - uzavreo od Ramazanske groznice, da bi smo u nevreme otišli u jedinu galeriju u tom delu sveta (koju sam ja otkrio dan ranije). Iako u  poznom životnom dobu, i dobro "pod gasom" -  vozio je auto kao profesionalni kaskader. "Italijanska škola" - šalio se...

Ali ta jedna večera - to je ono što je oblikovalo njegovu besmrtnu sliku u mom sećanju. Šta jedan Dalmatinac može da napravi od jedne sveže (to jutro uhvaćene) hobotnice? Supu, salatu, i ... Ne znam kako se TO treće  zove, nisam baš talenat za kulinarstvo, ali sam te večeri naučio mnogo više od načina za pripremu ta tri jela - pomažući starom majstoru u tom čudnom "poduhvatu".

Video sam pred sobom čoveka u poznim 60-tim kome je srce uzdrhtalo. Gošća večeri bila je četrdesetak godina mladja, i zapravo je bila samo tek asocijacija na neka davna vremena. Pere nije bio neko ko bi gubio glavu za iluziju. Ali je zato  umeo NA ILUZIJI da nazida doživljaj zbog koga vredi živeti. Detalji su ključ. Kako se (posebnom mašinicom) melje peršun? Pa onda, češnjak (posebnom mašinicom) pretvara u pastu? Koliko još tajnih sastojaka (uz Devičansko) ide u marinadu koja izgleda (i miriše) kao eliksir mladosti? I onako usput - kao slučajno - sa par pravih rečenica,  nekom klincu preneseš baklju saznanja... Da pamti...

A onda kad hrana i vino "legnu", a sveće počnu da se gase - Pere počinje da recituje! Tina Ujevića. Petrarku. I neke stihove koje nikada nisam čuo, a koji zvuče plemenito i bezobrazno. Vrelo - i čedno, u isti mah...

Voleo bih da verujem da sa neke terase iznad Omišlja,  pije Pere sada Malvaziju i gleda brodove u daljini, ali znam da je to malo verovatno. Prošlo je ipak dvadeset godina...

Živeli! Gde god da si, prijatelju... Siguran sam da uživaš u trenutku...
.