Family reserve

:

Srpski Domaćin neće odjahati u zalazak sunca! Nije to naš stil... Ja hepiend zamišljam drugačije:

Dok stoji ponosno na vetrometini i nepokolebljivo istrajava u borbi za naše vrednosti i način života, u desnoj ruci mu sekira, u levoj čašica, a iza ledja mu "rže" njegov verni - rakijski kazan!

Nek puknu dušmani!

U inat svim euro-entuzijastima, akciznim markicama, Briselskim preporukama i direktivama - brat i ja cepamo čvornovate panjeve i kuvamo džibru.

Nezdravo? Ti ćeš 'mi kažeš pirgavi! Nije ekološki? Šatro - žao im drva... More! Možete da nas muntate koliko hoćete, da nam spinujete rogove, sveće, bubrege, štapove i šargarepe... Ali dalje nećeš moći! Naše voće! Naš kazan! Naša drva, voda, vreme...

Naša stvar!

I što je najbolje - ni ja ni brat ne pijemo. Pogotovo on, mene još ponekad i prevare mangupi, ali i u tim retkim prilikama pijem vino ili pivo. Pa u čemu je onda vic?

Braća Ristić peku IZ PRINCIPA!

U stvari to je više kao neki dug... Taj voćnjak smo sadili i podizali svojim rukama. Od '78. kada su naši roditelji uz pomoć "kase uzajamne pomoći" (davno zaboravljeni beskamatni radnički kredit iz soc-vremena) kupili taj komad oranice, svaku stopu smo zalili našim znojem. Počeli smo iste zime sa 60 betonskih stubova izlivenih "na ruke" pošto struje godinama nije bilo...

Zapravo, dok smo podizali taj voćnjak - on je podizao nas. Tu smo se još kao deca naučili radu, upornosti i strpljenju... I sada vraćamo dug: šteta je da propada.

Verovatno nam neće trebati tamo-neka zbunjena Evropa da nam objasni kako odavno živimo sasvim drugačije od naših roditelja, i kako jednostavno više nemamo vremena za sve to. Ali možda bude i obrnuto! Možda nam taj, sada već pomalo zapušteni komad zemlje - ponovo otvori oči.

Sedeli smo tamo juče i satima osluškivali kišu kako pada, i vatru kako pucketa. Nismo mnogo ni pričali, samo smo netremice piljili u tanak mlaz koji je curio uporno kao vreme...

I vreme je skoro stalo.

.

Unplugged, off-road...

.

01. - 15.08.2010.

.

Virus iz Crne Rupe

.

Hajde da čujemo malo drugu stranu. Jedan  prijatelj, hirurg - reče mi u vezi jedne od brojnih burno medijski propraćenih afera: "Šta žele ovim da postignu? Da lekari izbegavaju sve slučajeve sa neizvesnim ishodom, i da rade samo rutinske stvari..."

U ovakvim okolnostima, čovek je potpuno u pravu. Sto puta je teže nekoga optužiti za pasivnost, nego za grešku. Prosto: nema tragova! A vrlo lako je izbeći odgovornost: tu su liste čekanja, normativi,  naravno - uvek dobro dodje još neka dodatna analiza ili mišljenje, a ako baš "zagusti" tu su i prava iz radnog odnosa (radno vreme, godišnji odmori, bolovanja itd).

Bolje da ne nastavljam dalje u tom smeru - prosto to nije moja profesija. Ali postoji jedna paralela koju moram da spomenem. U dizajnu 21.veka (koji  je medju par mojih glavnih preokupacija) glavni teoretski problemi današnjice nisu estetske prirode (kako bi neko očekivao)  - već ETIČKE.

"Dizajneri, izbegavajte kompanije koje traže da lažete za njih!" - kaže Tibor Kalman.

Peticija za ostavku ministra zdravlja Tomice Milosavljevica

ili: Evropske Vrednosti i Stoka-bez-repa
.

Srbi ponekad imaju ozbiljnih problema sa kulturom. Grižu savesti (ili kompleks) najčešće pokušavaju da smire nategnutim izgovorima o 500 godina pod Turcima, ili 50 pod komunistima... Ipak, pre će biti da je PRAVI RAZLOG  onih par hiljada godina pod sopstvenom "elitom".

Kultura na koju trenutno mislim je od one vrste kao kad slučajno kinete u društvu, pa kažete "izvinjavam se". Svi znaju da niste namerno, ali eto - takav je red. Ili ako vaše dete u gostima kaže ili učini nešto neprikladno - vaša dužnost je da se izvinete domaćinima. Svi znaju da vi to nikako (ili bar na racionalan način) niste mogli sprečiti - ali baš zato su i izmišljeni mehanizmi kojima vi simbolično prihvatate odgovornost (izvinjenje). Na taj način daje se simbolična kompenzacija svima koji bi se eventualno mogli osećati povredjenim...