Family reserve

:

Srpski Domaćin neće odjahati u zalazak sunca! Nije to naš stil... Ja hepiend zamišljam drugačije:

Dok stoji ponosno na vetrometini i nepokolebljivo istrajava u borbi za naše vrednosti i način života, u desnoj ruci mu sekira, u levoj čašica, a iza ledja mu "rže" njegov verni - rakijski kazan!

Nek puknu dušmani!

U inat svim euro-entuzijastima, akciznim markicama, Briselskim preporukama i direktivama - brat i ja cepamo čvornovate panjeve i kuvamo džibru.

Nezdravo? Ti ćeš 'mi kažeš pirgavi! Nije ekološki? Šatro - žao im drva... More! Možete da nas muntate koliko hoćete, da nam spinujete rogove, sveće, bubrege, štapove i šargarepe... Ali dalje nećeš moći! Naše voće! Naš kazan! Naša drva, voda, vreme...

Naša stvar!

I što je najbolje - ni ja ni brat ne pijemo. Pogotovo on, mene još ponekad i prevare mangupi, ali i u tim retkim prilikama pijem vino ili pivo. Pa u čemu je onda vic?

Braća Ristić peku IZ PRINCIPA!

U stvari to je više kao neki dug... Taj voćnjak smo sadili i podizali svojim rukama. Od '78. kada su naši roditelji uz pomoć "kase uzajamne pomoći" (davno zaboravljeni beskamatni radnički kredit iz soc-vremena) kupili taj komad oranice, svaku stopu smo zalili našim znojem. Počeli smo iste zime sa 60 betonskih stubova izlivenih "na ruke" pošto struje godinama nije bilo...

Zapravo, dok smo podizali taj voćnjak - on je podizao nas. Tu smo se još kao deca naučili radu, upornosti i strpljenju... I sada vraćamo dug: šteta je da propada.

Verovatno nam neće trebati tamo-neka zbunjena Evropa da nam objasni kako odavno živimo sasvim drugačije od naših roditelja, i kako jednostavno više nemamo vremena za sve to. Ali možda bude i obrnuto! Možda nam taj, sada već pomalo zapušteni komad zemlje - ponovo otvori oči.

Sedeli smo tamo juče i satima osluškivali kišu kako pada, i vatru kako pucketa. Nismo mnogo ni pričali, samo smo netremice piljili u tanak mlaz koji je curio uporno kao vreme...

I vreme je skoro stalo.

.

Unplugged, off-road...

.

01. - 15.08.2010.

.

Virus iz Crne Rupe

.

Hajde da čujemo malo drugu stranu. Jedan  prijatelj, hirurg - reče mi u vezi jedne od brojnih burno medijski propraćenih afera: "Šta žele ovim da postignu? Da lekari izbegavaju sve slučajeve sa neizvesnim ishodom, i da rade samo rutinske stvari..."

U ovakvim okolnostima, čovek je potpuno u pravu. Sto puta je teže nekoga optužiti za pasivnost, nego za grešku. Prosto: nema tragova! A vrlo lako je izbeći odgovornost: tu su liste čekanja, normativi,  naravno - uvek dobro dodje još neka dodatna analiza ili mišljenje, a ako baš "zagusti" tu su i prava iz radnog odnosa (radno vreme, godišnji odmori, bolovanja itd).

Bolje da ne nastavljam dalje u tom smeru - prosto to nije moja profesija. Ali postoji jedna paralela koju moram da spomenem. U dizajnu 21.veka (koji  je medju par mojih glavnih preokupacija) glavni teoretski problemi današnjice nisu estetske prirode (kako bi neko očekivao)  - već ETIČKE.

"Dizajneri, izbegavajte kompanije koje traže da lažete za njih!" - kaže Tibor Kalman.

Knjiga

Kupio sam tu knjigu u nekom iznenadnom napadu esnafske odgovornosti. Počela je da rominja slaba kišica, i jednostavno nisam mogao dopustiti da ostane da leži tamo, u prašini. Bez mnogo cenkanja prepolovio sam traženu cenu, dao poslednji dinar iz džepa, i odneo je kući.

Luksuzno izdanje, u kožnom povezu sa pregovanom riknom i aplikacijama, u zlatotisku, majstorski odštampano 1911. godine od "Deutsche Verlags-Anstalt" iz Študgarta. Dosta graviranih ilustracija (kojima sam pokušao da opravdam ovu besmislenu "investiciju") i kao kuriozitet - nekoliko KOLORA radjenih kao i cela knjiga u tehnici duboke štampe... Štamparu je dovoljno da gleda ovakvu knjigu, ne mora uopšte da je čita - ona priča svoju Veliku Priču o ozbiljnosti, posvećenosti, majstorstvu i znanju...

Novac

Na ovom istom mestu ću možda već u sledećem postu pisati o sopstvenom dvogodišnjem iskustvu u kombinovanom korišćenju GoogleAnalitics-a i AdWords-a, ili u prevodu: kako da višestruko uvećate posete svom sajtu (blogu) i dobijete najefikasniju moguću reklamu (PPC) koja se može kupiti... Možda će se neki od sledećih postova baviti otkrivanjem detalja o mojoj originalnoj verziji affiliate-programa koji treba da kolegama blogerima (i onima koji su spremni da to postanu) omogući REALAN i ZNAČAJAN prihod, do nivoa ekonomske nezavisnosti...

Ali danas želim da spasem dušu.

Živimo u svetu koji proizvodi otpad. Kada sam krajem osamdesetih proveo par godina u severnoj Africi, jedna od prvih impresija koju je ovaj živopisni deo sveta ostavio na mene bio je - otpad! U suvoj sub-saharskoj klimi odbačena ambalaža pokriva sve, i raste u slojevima. Mesecima nema kiše koja bi je oprala, a nedeljama ni vetra da je odnese, odbačen omot od čokolade ostaje da leži na istom mestu gde je pao... Milijarde petrodolara pretvaraju se u nepregledne gomile brendiranog smeća...

Trešnja

Ovu trešnju sam zatekao na placu kada sam počeo da gradim kuću. Već mi je geometar savetovao da je posečem: "Šta će ti? Vidiš da je na polazu, stalno će smetati..." Arhitekta je hteo da ucrta stazu na njenjom mestu. Posle su majstori imali gomilu "argumenata" (gde da izbacujemo zemlju iz temelja, gde da odlažemo materijal, smeta pri prolasku, nemamo gde šljunak...) Iz nekog nejasnog razloga trešnja je smetala svima, i porodici, i prijateljima, i komšijama... Kada se štamparija uselila u prizemlje (10-tak godina kasnije) ipak sam morao malo da joj potkrešem grane, pošto kamion koji dovozi papir nije mogao da pridje ulazu (zato sad izgleda kao da se malo nakrivila).

Ali ostala je da stoji na istom mestu. I svakog aprila ovako mi se zahvaljuje za moju tvrdoglavost. 

Nema na čemu.

.

Da se ne zaboravi...

Da li ste zaboravili?

Na zdravlje!

.
Jedna bizarna činjenica mi je danas pala na pamet:

Čak i ako ne marite mnogo za ekologiju, sigurno ste čuli da je Pančevo jedan od najzagadjenijih gradova u Evropi. Setite se toga kad sledeći put kad budete pili vaše omiljenjo GAZIRANO piće. Zašto? Zato što mehurići koji vam golicaju nepce garantovano potiču od nadaleko čuvenog Pančevačkog vazduha!

Verovatno ste već znali da je ključni sastojak SVIH GAZIRANIH PIĆA ugljen-dioksid (CO2)?
Ono što verovatno NISTE ZNALI je da je jedino mesto u Srbiji gde se taj gas proizvodi (izdvajanjem iz vazduha) upravo - Pančevo !?!

Pa šta da vam kažem osim:

Živeli!
.

Ugljovodonična banja

(ili Turizam u Pančevu)

Zvuči bizarno, ali u pančevu ZAISTA postoji "Turistička organizacija Pančeva". Naravno i mi Pančevci imamo pravo da volimo svoj grad (kakav god bio), ali sasvim je nejasno kakvi bi to motivi mogli da navedu eventualne turiste da posete naš gradić...

Već više decenija Pančevo je prepoznatljivo kao jedna od najvećih ekoloških crnih tački u regionu (a i šire). Izgleda smo u poslednje vreme i dodatno "napredovali" u tom smislu. Pa dobro - Tamiš, Nadel, Peskanu i druge uglavnom teško zagadjene turističke lokalitete ćemo izbrisati iz turističke ponude... Šta nam ostaje? Istorijske znamenitosti? Naravno! Možemo turiste da povedemo u obilazak najstarije pivare na balkanu... Uups! Ta nam je izgorela do temelja (a i ovu novu su zatvorili, tako da je sa "pivskim turizmom" gotovo). Pa dobro - ostaju nam kule-svetilje na ušću Tamiša... Jedino što je većina Pančevaca ušće videla samo na slikama (a i, kako čujem, kule samo što se ne sruše). Nedavno sam čuo i za jedinstvenu Weifertovu numizmatičku kolekciju koja bi sigurno mogla da privuče neke turiste... Ali izgleda je i to već "pojela maca"...

Ali ne treba kloniti duhom - eto na primer: imamo najjeftiniji hotelski smeštaj na balkanu! U sva tri objekta (Tamiš, Park i Štuka) možete da prenoćite "za Dž". Naravno ako vam ne smeta društvo (flora i fauna)...

U stvari kad malo razmislim, turizam u Pančevu je ideja koja obećava. Turisti novog doba sve se više okreću potrazi za neponovljivim DOŽIVLJAJEM. Traže se ektremne situacije, avantura, rizik, adrenalinski šok... Zamislite ovakav turistički paket: Budjenje medju klošarima i pacovima, uz sirene za hemijsku opasnost. Zatim sledi rekreativno plivanje u toksičnom Tamišu, a onda free-climbing (na sopstveni rizik) po ruševinama pivare.

A tek vazduh!

Znam da će mnogi moji sugradjani osuditi ove redove kao jeftinu kozeriju i kritizerstvo. Ne znam da li će se nešto promeniti ako ih uverim da nije u pitanju ironija, već da sam - sasvim ozbiljan. Razmislite malo: Ako 50 godina ni jedna lokalna vlast nije imala sposobnosti ili kapaciteta da promeni bilo šta (mislim na bolje) zar to ne znači da je Pančevo već platilo biološku cenu? Očigledno je da su Pančevo, na ovaj ili onaj način, odavno napustili svi koji su mogli nešto da promene. Mi koji smo ostali moramo da budemo pragmatični, i da pokušamo da od naše nesposobnosti i mazohizma napravimo brend. Kao što znate BREND bi (po definiciji) trebalo da bude nešto specifično i jedinstveno. Budite pošteni i priznajte sami sebi: Na šta ste tačno mislili kada ste poslednji put ovo izgovorili:

"...to nema NIGDE! Samo u Pančevu!"
.

Vino od vrbe

.
Posle "Srpskih Banana" smislio sam još jedan epohalan brend: "Vrbovo Vino" (TM), tj vino od vrbe... Čisto za slučaj da me neko ne preduhitri, rešio sam da ideju (danas, 24.06.2009) javno objavim i na taj način registrujem pravo prvenstva za slučaj eventualnog spora oko autorskih prava... Uskoro objavljujem i sliku originalne ambalaže na ovom istom mestu. Idealan poklon za svaku priliku! Najoriginalniji suvenir iz Srbije! Očekivana cena ovog kvalitetnog belog vina sa geografskim poreklom biće oko 400-450 dinara (4-5 Eur) + poštarina i pakovanje.

Ako slučajno niste do sada skontali kako se pravi vino od vrbe:

Pa kad na vrbi rodi groždje...
.

Ekologija ili istina?

.

Ekologija je jedna od važnih tema u dizajnu već više od 100 godina. Naravno mislim na PRAVI DIZAJN, onaj koji "rešava probleme" za razliku od STAJLINGA koji se bavi samo površinskim "face-lifting-om"... (Toj zbrci, koja je mnogo više od terminološke - treba posvetiti neki drugi prostor i vreme, ali da se vratim na temu:)

Jedan moj prijatelj je ironično prokomentarisao "renesansu" papirne ambalaže rečima: "Sve šume posekoše zbog ekologije!" Na tu lucidnu opasku prvo sam se nasmejao kao na loš vic, a onda sam shvatio da, iako to zapravo i nije vic, ima mnogo toga smešnog (ili bolje: tragi-komičnog) u vezi trendova kojima prisustvujemo...

Kao i u mnogim drugim kontraverznim pitanjima današnjice celu stvar komplikuju diktati poput "korektnosti" i preovladjujućih (statistički) stavova, ili tzv "javnog mnjenja". Odgovori na komplikovana pitanja poput: kako se formiraju te "istine", kome ili čemu služe - verovatno su negde u (strato)sferi izmedju teorije-zavere i teorije-haosa. Jedno je sigurno: ISTINA uglavnom nema nikakve veze sa razvojem stvari. Najbolji primer za to koji sam čuo je vezan za neuspešan pokušaj ukidanja projekta reciklaže u New-Yorku. Iako je nezavisna komisija egzaktno dokazala da projekat ne samo da je finansijska katastrofa, već pravi više štete nego koristi - "javno mnjenje" je odlučilo da se projekat nastavi. Cilj tih i takvih projekata nikada nije ni bio spas planete, već "spas savesti" potrošačkog društva.

Ako je sve dim i magla, samo šarena bajka namenjena konzumentima, kako zasta stoje stvari, i šta zapravo mogu i treba da učine oni na kojima je glavna odgovornost za produkciju? (Mislim naravno podjednako na dizajnere i na finansijere, tj.naručioce poslova).

Nedavno sam u čekaonici dečijeg dispanzera video kako su se medicinski radnici poslužili propagandnim materijalom jedne farmaceutske kuće da spreče promaju da zatvara širom otvorene prozore. Ova "inventivna upotreba" ima dvostruku simboliku - neke vrste reklame bukvalno ne vrede ništa, a čak i "prosečno inventivna" čistačica može da pokaže "marketingu" pravac u kome treba ići. Da li smo nešto propustili?

Zapravo, sa teorijom je sve u najboljem redu. Ogromna većina ljudi uključenih u proces su kompetentni i "up-to-date" informisani o najnovijim marketinškim doktrinama. Odakle onda taj jaz izmedju jasno definisanih ciljeva i stvarnih efekata? Kako to da (svi, stalno) pucamo u prazno i tek ponekad slučajno "ubodemo" metu? Zašto se deponije pune sve brže, a biblioteke, muzeji i galerije sve sporije? (a pritom smo sve siromašniji i kao pojedinci i kao civilizacija?)

Verovatno je svaka generacija imala isti "trip" (da od njih počinje Novo Doba) ali post-kunzumerističko društvo je po svemu sudeći došlo pre svojih proroka. Protivrečnosti su tolike da nema potrebe za dodatnom analizom. Ono što nam treba je izlaz za slučaj opasnosti. I to HITNO!

Pretpostavljam da sada zvučim kao oni "mahniti propovednici" koji idu ulicom i viču: "Pokajte se!". Što reče Duško Trifunović: "Baš me briga, mene niko ionako ne shvata preozbiljno... " Uostalom moja "misija" i nije da dajem odgovore već da postavljam pitanja. Imam jedno dobro: Šta ako je npr. ova kriza uvod u "stvarno krupne" promene? Šta će se desiti jednog dana kad krene lančana reakcija "post-konzumerističke" filozofije: "A šta će to meni?" i sveopšteg urušavanja potrošačkog društva, tržišta, ekonomije, jednom rečju: sveta koji poznajemo?

(ako mi ne trebaju stvari koje za mene proizvode - onda sam i JA potreban koliko i stvari koje proizvodim...)

Ova priča bi trebalo da ima neku pouku? Neki optimistički ugao? Pročitajte još jednom prethodni pasus (u zagradi) - samo sporije. Mmm... ali nama TREBAJU (bar neke od) stvari koje čine život lakšim i/ili lepšim. Meni bi, na primer, bilo vrlo mrsko da moram da sadim boraniju da bi moja porodica imala šta da jede, ili da na posao (kakav god) moram da u julu (ili februaru) idem biciklom...Sa druge strane - postoje milioni stvari kojih bi se mogao da odreknem za čas (nažalost neke od njih i sam proizvodim)...

Budite budni! Budućnost dolazi...
.

Ekologija na delu

.

Na jednom forumu pronašao sam informaciju o pokretanju peticije za zabranu plastičnih kesa u Srbiji. Link je vodio ka sajtu posvećenom istoj ideji, i sve bi bilo super da poslednji datumi u vezi sa tom temom nisu- iz decembra prošle godine.

Izgleda da ekologija i nije main-stream ideja, bar ne na ovim prostorima? Moj problem je što se vrlo dobro sećam vremena kada si na manje-više svakoj većoj bari, kanalu ili rečici na 5-6 kilometara od centra Beograda mogao da se napecaš ribe (na većini - i da se okupaš!). Bilo je to pre samo 20-tak godina. Sada čak i ako (slučajno) uhvatiš nešto, TO NEŠTO ni slučajno nebi smelo da završi u tanjiru (rizici po zdravlje se kreću u rasponu od malignih tumora do genetskih mutacija).

Najlonske kese, dakle ostaju da "cvetaju" po drveću, a PET-ambalaža će i dalje da "ukrašava" vodotokove, polja, dvorišta... U stvari - SVE gde je "ljudska noga kročila" već je pokriveno ovim tragovima civilizacije 21 veka...

Ovo što vidite je naš skroman doprinos ovom problemu: Eco-program reklamne ambalaže, kese izradjene od recikliranog papira (bez plastifikacije), potpuno razgradive, štampane ekološki neškodljivim bojama i uz upotrebu ekoloških pomoćnih hemijskih sretstava. Sigurno neće zameniti tone najlona koji svakog dana završe svuda oko nas, ali mi smo toliko mogli da uradimo...

Šta bi bilo kada bi SVI uradili bar onoliko koliko mogu?
.