Ekologija je jedna od važnih tema u dizajnu već više od 100 godina. Naravno mislim na PRAVI DIZAJN, onaj koji "rešava probleme" za razliku od STAJLINGA koji se bavi samo površinskim "face-lifting-om"... (Toj zbrci, koja je mnogo više od terminološke - treba posvetiti neki drugi prostor i vreme, ali da se vratim na temu:)
Jedan moj prijatelj je ironično prokomentarisao "renesansu" papirne ambalaže rečima: "Sve šume posekoše zbog ekologije!" Na tu lucidnu opasku prvo sam se nasmejao kao na loš vic, a onda sam shvatio da, iako to zapravo i nije vic, ima mnogo toga smešnog (ili bolje: tragi-komičnog) u vezi trendova kojima prisustvujemo...
Kao i u mnogim drugim kontraverznim pitanjima današnjice celu stvar komplikuju diktati poput "korektnosti" i preovladjujućih (statistički) stavova, ili tzv "javnog mnjenja". Odgovori na komplikovana pitanja poput: kako se formiraju te "istine", kome ili čemu služe - verovatno su negde u (strato)sferi izmedju teorije-zavere i teorije-haosa. Jedno je sigurno: ISTINA uglavnom nema nikakve veze sa razvojem stvari. Najbolji primer za to koji sam čuo je vezan za neuspešan pokušaj ukidanja projekta reciklaže u New-Yorku. Iako je nezavisna komisija egzaktno dokazala da projekat ne samo da je finansijska katastrofa, već pravi više štete nego koristi - "javno mnjenje" je odlučilo da se projekat nastavi. Cilj tih i takvih projekata nikada nije ni bio spas planete, već "spas savesti" potrošačkog društva.
Ako je sve dim i magla, samo šarena bajka namenjena konzumentima, kako zasta stoje stvari, i šta zapravo mogu i treba da učine oni na kojima je glavna odgovornost za produkciju? (Mislim naravno podjednako na dizajnere i na finansijere, tj.naručioce poslova).
Nedavno sam u čekaonici dečijeg dispanzera video kako su se medicinski radnici poslužili propagandnim materijalom jedne farmaceutske kuće da spreče promaju da zatvara širom otvorene prozore. Ova "inventivna upotreba" ima dvostruku simboliku - neke vrste reklame bukvalno ne vrede ništa, a čak i "prosečno inventivna" čistačica može da pokaže "marketingu" pravac u kome treba ići. Da li smo nešto propustili?
Zapravo, sa teorijom je sve u najboljem redu. Ogromna većina ljudi uključenih u proces su kompetentni i "up-to-date" informisani o najnovijim marketinškim doktrinama. Odakle onda taj jaz izmedju jasno definisanih ciljeva i stvarnih efekata? Kako to da (svi, stalno) pucamo u prazno i tek ponekad slučajno "ubodemo" metu? Zašto se deponije pune sve brže, a biblioteke, muzeji i galerije sve sporije? (a pritom smo sve siromašniji i kao pojedinci i kao civilizacija?)
Verovatno je svaka generacija imala isti "trip" (da od njih počinje Novo Doba) ali post-kunzumerističko društvo je po svemu sudeći došlo pre svojih proroka. Protivrečnosti su tolike da nema potrebe za dodatnom analizom. Ono što nam treba je izlaz za slučaj opasnosti. I to HITNO!
Pretpostavljam da sada zvučim kao oni "mahniti propovednici" koji idu ulicom i viču: "Pokajte se!". Što reče Duško Trifunović: "Baš me briga, mene niko ionako ne shvata preozbiljno... " Uostalom moja "misija" i nije da dajem odgovore već da postavljam pitanja. Imam jedno dobro: Šta ako je npr. ova kriza uvod u "stvarno krupne" promene? Šta će se desiti jednog dana kad krene lančana reakcija "post-konzumerističke" filozofije: "A šta će to meni?" i sveopšteg urušavanja potrošačkog društva, tržišta, ekonomije, jednom rečju: sveta koji poznajemo?
(ako mi ne trebaju stvari koje za mene proizvode - onda sam i JA potreban koliko i stvari koje proizvodim...)
Ova priča bi trebalo da ima neku pouku? Neki optimistički ugao? Pročitajte još jednom prethodni pasus (u zagradi) - samo sporije. Mmm... ali nama TREBAJU (bar neke od) stvari koje čine život lakšim i/ili lepšim. Meni bi, na primer, bilo vrlo mrsko da moram da sadim boraniju da bi moja porodica imala šta da jede, ili da na posao (kakav god) moram da u julu (ili februaru) idem biciklom...Sa druge strane - postoje milioni stvari kojih bi se mogao da odreknem za čas (nažalost neke od njih i sam proizvodim)...
Budite budni! Budućnost dolazi...
.
Jedan moj prijatelj je ironično prokomentarisao "renesansu" papirne ambalaže rečima: "Sve šume posekoše zbog ekologije!" Na tu lucidnu opasku prvo sam se nasmejao kao na loš vic, a onda sam shvatio da, iako to zapravo i nije vic, ima mnogo toga smešnog (ili bolje: tragi-komičnog) u vezi trendova kojima prisustvujemo...
Kao i u mnogim drugim kontraverznim pitanjima današnjice celu stvar komplikuju diktati poput "korektnosti" i preovladjujućih (statistički) stavova, ili tzv "javnog mnjenja". Odgovori na komplikovana pitanja poput: kako se formiraju te "istine", kome ili čemu služe - verovatno su negde u (strato)sferi izmedju teorije-zavere i teorije-haosa. Jedno je sigurno: ISTINA uglavnom nema nikakve veze sa razvojem stvari. Najbolji primer za to koji sam čuo je vezan za neuspešan pokušaj ukidanja projekta reciklaže u New-Yorku. Iako je nezavisna komisija egzaktno dokazala da projekat ne samo da je finansijska katastrofa, već pravi više štete nego koristi - "javno mnjenje" je odlučilo da se projekat nastavi. Cilj tih i takvih projekata nikada nije ni bio spas planete, već "spas savesti" potrošačkog društva. Ako je sve dim i magla, samo šarena bajka namenjena konzumentima, kako zasta stoje stvari, i šta zapravo mogu i treba da učine oni na kojima je glavna odgovornost za produkciju? (Mislim naravno podjednako na dizajnere i na finansijere, tj.naručioce poslova).
Nedavno sam u čekaonici dečijeg dispanzera video kako su se medicinski radnici poslužili propagandnim materijalom jedne farmaceutske kuće da spreče promaju da zatvara širom otvorene prozore. Ova "inventivna upotreba" ima dvostruku simboliku - neke vrste reklame bukvalno ne vrede ništa, a čak i "prosečno inventivna" čistačica može da pokaže "marketingu" pravac u kome treba ići. Da li smo nešto propustili?
Zapravo, sa teorijom je sve u najboljem redu. Ogromna većina ljudi uključenih u proces su kompetentni i "up-to-date" informisani o najnovijim marketinškim doktrinama. Odakle onda taj jaz izmedju jasno definisanih ciljeva i stvarnih efekata? Kako to da (svi, stalno) pucamo u prazno i tek ponekad slučajno "ubodemo" metu? Zašto se deponije pune sve brže, a biblioteke, muzeji i galerije sve sporije? (a pritom smo sve siromašniji i kao pojedinci i kao civilizacija?)
Verovatno je svaka generacija imala isti "trip" (da od njih počinje Novo Doba) ali post-kunzumerističko društvo je po svemu sudeći došlo pre svojih proroka. Protivrečnosti su tolike da nema potrebe za dodatnom analizom. Ono što nam treba je izlaz za slučaj opasnosti. I to HITNO!
Pretpostavljam da sada zvučim kao oni "mahniti propovednici" koji idu ulicom i viču: "Pokajte se!". Što reče Duško Trifunović: "Baš me briga, mene niko ionako ne shvata preozbiljno... " Uostalom moja "misija" i nije da dajem odgovore već da postavljam pitanja. Imam jedno dobro: Šta ako je npr. ova kriza uvod u "stvarno krupne" promene? Šta će se desiti jednog dana kad krene lančana reakcija "post-konzumerističke" filozofije: "A šta će to meni?" i sveopšteg urušavanja potrošačkog društva, tržišta, ekonomije, jednom rečju: sveta koji poznajemo?
(ako mi ne trebaju stvari koje za mene proizvode - onda sam i JA potreban koliko i stvari koje proizvodim...)
Ova priča bi trebalo da ima neku pouku? Neki optimistički ugao? Pročitajte još jednom prethodni pasus (u zagradi) - samo sporije. Mmm... ali nama TREBAJU (bar neke od) stvari koje čine život lakšim i/ili lepšim. Meni bi, na primer, bilo vrlo mrsko da moram da sadim boraniju da bi moja porodica imala šta da jede, ili da na posao (kakav god) moram da u julu (ili februaru) idem biciklom...Sa druge strane - postoje milioni stvari kojih bi se mogao da odreknem za čas (nažalost neke od njih i sam proizvodim)...
Budite budni! Budućnost dolazi...
.
No comments:
Post a Comment
Voleo bih da čujem vaš komentar: