Živorad

Moje pravo ime je Živorad. U stvarnom svetu živim u brvnari 70 metara ispod repetitora na Tupižnici (Vrh Lasovački kamen 1160 m). Imam 17 koza, 5 ovaca i jednu kravu (od toga živim), nemam tekuću vodu, pristojan put, trofaznu struju...

Ali imam internet.

U virtualnom svetu ja sam Smarowski, živim u jednom malom mestu kraj Amsterdama i radim za UN kao "Konsultant za društvene mreže", visok sam 185, plav sam, mišićav i preplanuo, imam Ph.D sa Stockholm School of Economic (predavao mi je lično Jonas Ridderstråle), i glavna sam faca u Blogolendu...

Sve je počelo kada su na mom imanju pre mnogo godina podigli te antene. Nagodili smo se da mi priključe jednu fazu sa njihovih generatora, tek za sijalicu i radio... Obično bi leti nešto radili oko predajnika, a ja sam im pravio društvo... I tako kasnije jednog leta (ovde leto kratko traje) sprijateljio sam se sa nekim inženjerom, i on mi je, kad je odlazio, ostavio njegov stari lap-top. U stvari trampio sam ga za jagnje... Ma nije važno! Uglavnom: povezali su me na njihov link, njih je, kao i svake godine, odneo helikopter - a ja sam ostao...

Nisam ja ni pre toga bio nepismen. A, ne! Odmah posle 4 razreda osnovne škole (ukinuli su je kad sam završio četvrti razred), završio sam i kurs za vunovlačara (za drndanje vune) u obližnjoj Zadruzi. To "obližnja" shvatite vrlo uslovno, ima 3 sata dobrog hoda nizbrdo (po lepom vremenu). Uvek sam voleo da učim. I mnogo sam voleo da čitam. Imao sam četiri SVOJE knjige i nekoliko starih časopisa. U ovoj vukojebini to je bilo kao Aleksandrijska biblioteka...

Ali te zime (kada sam ostao sam sa kozama, ovcama i internetom) - za mene se otvorio novi univerzum! Ne sećam se dali sam uopšte jeo, ili spavao... Ovce i koze su morale da zapomažu satima da bi ih pomuzao ili nahranio... Tu zimu smo jedva preživeli.

I tako je krenulo. Kao bujica u proleće! Moj um je bio gladan i žedan kao sundjer. Informacije su se slivale bez reda i smisla, kao planinska reka, sve se penilo i pušilo. Od te divlje buke i haosa znala je da me zaboli glava toliko da bih istrčao bos na sneg, i udarao glavom u zaledjenu zemlju.

Bilo je i nekih stvari koje ne mogu da vam ispričam. Nisam ni ja siguran dali su se zaista desile i dali sam opšte bio pri sebi tih meseci (u stvari godina). Dali je sve bio samo šum, bolje reći - grmljavina probudjenih neurona? Kao Venera - novi JA nastao je iz pene! Znam da mi ni pola nebi verovali...

Zašto bi mi bilo šta verovali?

Moje "novo ja" konstruisao sam na internetu onako kako je i nastajalo - stihijski. Posle mi je trebalo mnogo truda da neke nebulozne detalje koje sam lakomisleno obnarodovao u početku, kasnije uklopim u smislenu celinu. Pomoglo mi je i to što je ISTINA često bizarnija od fikcije. Osim toga, moj meteorski narastajući autoritet je mogao da pokrije sve. Sedeo sam na vrhu planine, sa skoro neograničenim vremenom, i neograničenom energijom...

Kao u onim pričama o mudracu sa planine...

Svoju tajnu sam uspešno skrivao godinama i mogao bih da vas obmanjujem zauvek. Tudje fotografije, postojeće adrese i identiteti, pomešane stvarne činjenice u realno "pomerenim" situacijama, izmišljene okolnosti zasnovane na dosadnoj dramaturgiji svakodnevice. Istina je uvek mix stavljen od malo anegdotskog i mnogo prozaičnog. Konzistentna i ubedljiva (samo ponekad namerno providna) priča smišljana godinama. A onda sam shvatio. Nema više potrebe za skrivanjem.

Ja sam ZAISTA postao taj čovek.

Smarowski!

Bog!

A sad moram da prekinem.
Vreme je da pomuzem ovce.
.