Nepoštena prednost (2)

.

"Sad ću ja to za čas da IZGUGLAM..." I dok tako "guglate", u desnom gornjem, uglu pojave se "sponsored links",  ponekad i u prvih par redova "odgovora" koje vam ovaj najveći svetski pretraživač ponudi.  Ako ste obratili pažnju - primetili ste da se  skoro identični oglasi (vizuelno vrlo nalik na "obične" rezultate pretrage) pojavljuju i na nepreglednom broju drugih sajtova, nekad uz pretragu (powered by Google), a nekad nezavisno, stim što predmet reklama uglavnom ima NEKE VEZE sa sadržajem strane na kojoj se nalaze...

Sve to zajedno - zove se kontekstualna reklama - i jedan je od najvećih i najunosnijih poslova današnjice. Google je naravno broj 1 u svemu tome, ali da se ovo nebi pretvorilo u neplaćenu reklamu  (koja njima uostalom nije ni potrebna) u nastavku teksta koncentrisaću se na konkretno pitanje: kako taj složeni sistem može da pomogne uobičajenom balkanskom MSP (liči na PMS - podjednako je "nadrndano", i na lošem glasu - ali ipak se misli na Malo ili Srednje Preduzeće)...

Nepoštena prednost

 .
Ironično - ideja  fer-pleja je potekla od istih onih "sportista" koji su topovima disciplinovali domoroce, u najboljem slučaju naoružane zašiljenim štapovima. Nepoštena prednost je (po tom sumnjivom konceptu) nemoralna, kvari sportski duh, i uništava draž takmičenja...

Kakva budalaština! San svakog preduzetnika je da namagarči konkurente, da se dočepa neke fantastične prednosti o kojoj niko pojma nema, i da se na taj način "odlepi" toliko - da ga više niko ne može stići. Sve uspešne priče o biznisu imaju u sebi bar jedan (ključni) detalj koje se odnosi na situaciju i/ili okolnosti koje su dovele do toga da konkurenti i dan danas "jedu prašinu" iza onog prvog i najboljeg. Može biti samo jedan! Na tržištu? Skoro nikad - ali zato je NA SAMOM VRHU mnogo manja gužva, i obično tamo ne sede "sportisti", već oni koji su imali  dovoljno mašte i smelosti - a manjak skrupula i iluzija o nekom fer-pleju.

Bez predrasuda...

...i bez komentara.

.

Knjiga

Kupio sam tu knjigu u nekom iznenadnom napadu esnafske odgovornosti. Počela je da rominja slaba kišica, i jednostavno nisam mogao dopustiti da ostane da leži tamo, u prašini. Bez mnogo cenkanja prepolovio sam traženu cenu, dao poslednji dinar iz džepa, i odneo je kući.

Luksuzno izdanje, u kožnom povezu sa pregovanom riknom i aplikacijama, u zlatotisku, majstorski odštampano 1911. godine od "Deutsche Verlags-Anstalt" iz Študgarta. Dosta graviranih ilustracija (kojima sam pokušao da opravdam ovu besmislenu "investiciju") i kao kuriozitet - nekoliko KOLORA radjenih kao i cela knjiga u tehnici duboke štampe... Štamparu je dovoljno da gleda ovakvu knjigu, ne mora uopšte da je čita - ona priča svoju Veliku Priču o ozbiljnosti, posvećenosti, majstorstvu i znanju...

wobblers

Ako niste znali - to su one male aplikacije kojima se "ukrašavaju" rashladne vitrine, frižideri, gondole, police... Mogu biti magnetne ili samolepljive, lako se montiraju,  i što je najvažnije - "plešu" kad prodjete kraj njih. Kao da viču: "Kupi me! Kuuupi Meee" Ma, kupi me BRE!". Isprobao sam razne muzičke podloge, ali ova me je "oborila".

Kupi MEEE!

.

Novac

Na ovom istom mestu ću možda već u sledećem postu pisati o sopstvenom dvogodišnjem iskustvu u kombinovanom korišćenju GoogleAnalitics-a i AdWords-a, ili u prevodu: kako da višestruko uvećate posete svom sajtu (blogu) i dobijete najefikasniju moguću reklamu (PPC) koja se može kupiti... Možda će se neki od sledećih postova baviti otkrivanjem detalja o mojoj originalnoj verziji affiliate-programa koji treba da kolegama blogerima (i onima koji su spremni da to postanu) omogući REALAN i ZNAČAJAN prihod, do nivoa ekonomske nezavisnosti...

Ali danas želim da spasem dušu.

Živimo u svetu koji proizvodi otpad. Kada sam krajem osamdesetih proveo par godina u severnoj Africi, jedna od prvih impresija koju je ovaj živopisni deo sveta ostavio na mene bio je - otpad! U suvoj sub-saharskoj klimi odbačena ambalaža pokriva sve, i raste u slojevima. Mesecima nema kiše koja bi je oprala, a nedeljama ni vetra da je odnese, odbačen omot od čokolade ostaje da leži na istom mestu gde je pao... Milijarde petrodolara pretvaraju se u nepregledne gomile brendiranog smeća...

Ludilo vremena

Pogledam jutros blog (u prolazu) i vidim da je prošlo skoro nedelju dana od prošlog posta. Da li sam se prepustio dokolici iz prethodnog teksta? Teško. Naprotiv? Ma, ne znam...

Vreme je ponekad kao glina. Kad je Anštajn pokušavao da objasni svoju teoriju relativiteta pravio je poredjenje (koje - ironično- nema nikakve veze sa njegovom teorijom), izmedju dva čoveka u različitoj situaciji. Prvi sedi na usijanoj peći,  a drugi u društvu lepe devojke... Mogu da zamislim zadovoljne Američke domaćice koje su odlazile kući sa idejom da su "provalile" Anštajnovu teoriju. Zapravo, one su bile jednako pametne kao i pre susreta sa velikim naučnikom. Sa druge strane - on je uštedeo nešto energije, a svi zajedno su potrošili samo malo vremena... Uzalud?

Umetnost dokolice

Naslov je pozajmljen od Hermana Hesea. Kao i ideja, uostalom. Spazio sam je izgubljenu u gomili bizarnih naslova na nekoj uličnoj tezgi. Kad u moru vrištećih naslovnih strana i još bombastičnijih imena, zapazite ovakvu neuglednu knjižicu - vaša podsvest vam definitivno šalje poruku: Prikoči!

Primamo li poruku? Kao onda kad shvatiš da ti je potrebna posebna disciplina da bi pročitao kratku priču (ne više od 3-4 strane) koja opisuje jednu kružnu vožnju cepelinom, nabijenu nadahnutim opisima i maestralnom pronicljivošću velikog pisca. Žurimo li mi to negde?

Trešnja

Ovu trešnju sam zatekao na placu kada sam počeo da gradim kuću. Već mi je geometar savetovao da je posečem: "Šta će ti? Vidiš da je na polazu, stalno će smetati..." Arhitekta je hteo da ucrta stazu na njenjom mestu. Posle su majstori imali gomilu "argumenata" (gde da izbacujemo zemlju iz temelja, gde da odlažemo materijal, smeta pri prolasku, nemamo gde šljunak...) Iz nekog nejasnog razloga trešnja je smetala svima, i porodici, i prijateljima, i komšijama... Kada se štamparija uselila u prizemlje (10-tak godina kasnije) ipak sam morao malo da joj potkrešem grane, pošto kamion koji dovozi papir nije mogao da pridje ulazu (zato sad izgleda kao da se malo nakrivila).

Ali ostala je da stoji na istom mestu. I svakog aprila ovako mi se zahvaljuje za moju tvrdoglavost. 

Nema na čemu.

.