Novac

Na ovom istom mestu ću možda već u sledećem postu pisati o sopstvenom dvogodišnjem iskustvu u kombinovanom korišćenju GoogleAnalitics-a i AdWords-a, ili u prevodu: kako da višestruko uvećate posete svom sajtu (blogu) i dobijete najefikasniju moguću reklamu (PPC) koja se može kupiti... Možda će se neki od sledećih postova baviti otkrivanjem detalja o mojoj originalnoj verziji affiliate-programa koji treba da kolegama blogerima (i onima koji su spremni da to postanu) omogući REALAN i ZNAČAJAN prihod, do nivoa ekonomske nezavisnosti...

Ali danas želim da spasem dušu.

Živimo u svetu koji proizvodi otpad. Kada sam krajem osamdesetih proveo par godina u severnoj Africi, jedna od prvih impresija koju je ovaj živopisni deo sveta ostavio na mene bio je - otpad! U suvoj sub-saharskoj klimi odbačena ambalaža pokriva sve, i raste u slojevima. Mesecima nema kiše koja bi je oprala, a nedeljama ni vetra da je odnese, odbačen omot od čokolade ostaje da leži na istom mestu gde je pao... Milijarde petrodolara pretvaraju se u nepregledne gomile brendiranog smeća...

Živimo u svetu koji proizvodi otpad. Istinu koju je obasjalo Afričko sunce, nastavio sam da otkrivam i u drugim okolnostima, i na drugim meridijanima. Prošetam ponekad izmedju gondola u nekom supermarketu i pitam se: koliko dugo? Koliko časova će proći pre nego što SVAKI PROIZVOD sa bilo koje od polica ne završi (u najboljem slučaju) na deponiji? U proseku ne više od 3-4 dana. Svi ti divni proizvodi dolaze avionima, kamionima, brodovima - sa svih strana sveta, putuju nedeljama, prelaze desetine hiljada kilometara - da bi posle kraćeg zadržavanja u našem frižideru, ostavi  ili ormariću u kupatilu - svoj put završili u smeću!

Živimo u svetu koji proizvodi otpad. Posebno volim da šetam po čuvenom Pančevačkom buvljaku (onom "starom" na kome se prodaje polovna roba). Uvek me ispuni nekom veselom ironijom susret sa "state of the art" čudima tehnike i tehnologije koja su dovoljno mlada da još nisu za muzej, a dovoljno stara da retko ko zna čemu služe. Zamišljam da iza svakog bizarnog "gadžeta", iza svakog artefakta čijih se "fantastičnih" osobina još pomalo sećamo, ne retko uz dozu stida zbog sopstvene lakovernosti - stoji armija radnika, ogromne fabrike i beskrajan niz kontejnera koji su nekada davno otišli na sve strane sveta,  da bi  na kraju (samo retki primerci) završili u prašini nekih sličnih buvljaka... Aparati za snimanje ili reprodukciju slike ili muzike, mašine za merenje vremena ili težine, pripremanje hrane, uvijanje kose, masažu, seckanje i usitnjavanje, za sport, razonodu, zdravlje, iluzije svih vrsta...Milioni tona robe zbog koje su naši roditelji radili pola radnog veka, a koja se iz naših stanova tokom godina preselila na tavane i u podrume, da bi na kraju završila na deponijama ili buvljaku. Sve što je ostalo od ogromnih životnih napora i odricanja čitavih generacija. Gomila nepotrebnog krša i djubreta.

Pandemija vlada odavno: svima treba JOŠ! Svi toliko žele da poseduju da su spremni na žrtvu. Radiće KOLIKO GOD TREBA da bi stekli predmete želja. ODREĆI ĆE SE svih onih stvari od kojih smo sačinjeni, vremena, pažnje, ljubavi i prijateljstva - da bi napunili kolica u supermarketu. Zaboraviće kako izgleda zalazak sunca u polju, ptičija pesma u zoru, miris šumske jagode, ukus izvorske vode...

Odreći će se i zaboraviti još mnogo toga: Da nije važno na čemu slušaš muziku - nego SA KIM je slušaš. Da nije važno kako je ispala neka fotografija - nego da li je uhvaćeni trenutak vredan sećanja. Da nije važno šta je  bilo za večeru, već o čemu smo pričali i kako smo se proveli (i šta je bilo posle). Zaboraviće da nismo sazdani od etiketa, i da nismo rodjeni kao potrošači. Zaboraviće i da Hrist nije rodjen (i umro) da bi trgovci dva puta godišnje mogli da prave velike akcije...

Kad sve to zaborave osetiće da im nešto STRAŠNO NEDOSTAJE - samo neće znati šta. Osetiće da su bolno prazni i pusti, i da tu strašnu zjapeću rupu treba nečim zapušiti. Što pre, i čim bilo. Jer praznina je ono što nas boli, a u onome što smo zaboravili - je ono što nas čini srećim. I šta sad? Kuda? Kako?

A onda: juriš u supermarkete i šoping-molove! U butike i robne kuće! Na buvljake i pijace! Trpaj! Nosi! Troši! Radi! Grabi! Želi! Kupuj! Zgrći! Novo! Daj! Bolje! Hoću! Gomilaj! Slaži! Tovari! Tegli! Više! Vuci! Plaćaj! Još! Još! Još! Još! Još! Još!

Do kraja... 


A možda može i drugačije?
.