10.9.10

Lekcije sa pijace: "Luzer"

.
-"Oo-hoo-ho-hoo! Vidi ti njega!"
-"Pa, nee! Pa ne mogu da...Pa jesi to STVARNO TI?!"

Zagrlismo se na sred buvlje pijace, ne obazirući se na gužvu...Kao da smo upravo nakantali neke ljute pacere u basketu.

-"A ja sam mislio da si ti u nekim Amerikama. Znaš ono: Australija i Kanada biće zemlje udruženog rada" - smejem se puna srca i pokazujem na prljavo ćebe koje predstavlja sav "maloprodajni objekat" mog prijatelja iz mladosti.
-"Jesteee!" - nakezi se on -"A ja sam mislio da ti, da prostiš, duvaš u onu veeeliku frulu na Tibetu!
Ništa se nije promenio: isti onaj mangaš sa Zvezdare koji se uvek dočeka na noge.
-"Pa gde si ti čoveče! Šta ima? Šta radiš?" - rešetam ga pitanjima.
-"Ma ništa...Evo vidiš (pokazuje na ćebe) krpim kraj s krajem, preživljavam..." 


U trenutku shvatam strašnu istinu: ćebe sa hrpom trica i kučina, nije neka honorarna zafrkancija, ni utucavanje slobodnog vremena. To JESTE njegov posao! Ne mogu da verujem, pa kako? On je bio...Car! Uh, jebote! Preneražen menjam temu u letu:
-"A ono: žena-deca? Baš me zanima koja li je tebi došla glave..." - namigujem mu, ali već vidim na šta će da izadje...
-"Ma, jok! Znaš ti da ja nisam bio nikad iz tog filma. Nikad ništa ozbiljno! Mislim, privedem ja tu i tamo... Ono, bez veze... Piletina..."
-"...pivo, pijani kreteni!" - nastavljam u šali refren iz "našeg" vremena, aludirajući na njegove legendarne kafanske kapacitete.
- "Eee, nema toga više burazeru...To je za mene davna prošlost! Tvoj drugar sad i za kiselu vodu prvo pita da nije mnogo 'ladna..."

Tek tada vidim koliko je ostario. Na požutelom licu oko izboranih očiju veliki tamni kolutovi govore sve. Ispalio sam se kao pavijan: posao, porodica, zdravlje...Sve sam uprskao!

On prekida neprijatnu tišinu: "A kod tebe? Šta ima? Ti se ono beše odselio u Pančevo?

Šta da mu kažem? Kuća, firma, klinci...Avioni-kamioni! Šta god da spomenem biće kao da mu guram prst u oko. Mora biti da sam najednom pocrneo i skupio se kao krivac. Počeh da zamuckujem, sebi u bradu:
-"Ma znaš... Kako je... Mrsim nešto... Jebiga!"

Nepogrešivo mi je "zavario" direkt, tačno u onaj rameni nerv. U trenu mi utrnu cela ruka:
-"Ne daj se frajeru! Čuješ!" - razvukao je onaj njegov široki (sada malo proredjen) osmeh: "Ne daj se, bre! Mi smo ti takvi. Nepobedivi!"

Rastadosmo se srdačno, ali bez razmenjenih telefona. Idem dalje vukući noge kao da sam ugazio u nešto. Šta mi bi - dodjavola? Hoću da puknem od stida i besa. Na svu njegovu muku - još i JA da ga sažaljevam i lažem!

Čoveče! Koji sam JA luzer!
.

8 comments:

  1. Dobra crtica, ali nekako ne mogu da se složim sa krajem. Ako "prigrabiš" tu ulogu, koja očigledno pripada njemu, nekako mu uskraćuješ pravo na to što jeste.
    Uostalom, dobitnici - gubitnici... ponekad je samo pitanje trenutka.

    ReplyDelete
  2. @dragan radović - ali smisao cele priče i jeste u tome da u svakom trenutku možeš biti jedno ili drugo... Objektivno - to je bio njegov trenutak. Uostalom sledeći put kad se sretnemo uloge mogu biti promenjene? Najgore je što ljudi to prihvataju kao neku trajnu etiketu (u oba slučaja). Ne treba se /pre/o/pustiti. Ništa nije zauvek.

    ReplyDelete
  3. Jebiga, stvarno si ispao mentol u jednom segmentu, ali opet s druge strane pokazao si meru ljudskosti i nisi se "kurčio". Sjeb'o me je post, ali i nije. Ko je ko, to je ionako samo pitanje etiketiranja i što reče Dragan - trenutka.

    ReplyDelete
  4. @milja lukić, @retka zverka - obično ne mogu da se setim gde sam nešto pročitao, ali ima i izuzetaka: "Najlepše mi je kod bloga što kad sednem da napišem nešto onda stvarno RAZMIŠLJAM o toj temi." ovo je napisala Mmiljana. Ona za sebe kaže: "Nisam duhovita, nisam maštovita, nisam ni previše pismena, naprotiv, sasvim sam obična..." Možda je to i istina (mada sumnjam), ali kad se SVI "okupimo za stolom" ne samo da svako da svoj mentalni maksimum, već se dešava i nekakva neverovatna sinergija koja iz nas izvlači najmanje 150%
    Eto, kao da se (opet) pravdam zbog nečega, ali iskreno ako je ovo nešto dobro - sigurno to nije samo mojom zaslugom.

    ReplyDelete
  5. Hvala na tvojim sumnjama :)) Ipak, ono što ja vidim da se zaista dešava i kad sednem da dobro razmislim i kad ne sednem, to je da se "kolo sreće strahovito brzo okreće". Imala sam x primera gde su ljudi smatrali da će večno biti bogati, srećni, zaljubljeni i nisu čuvali, odnosno nisu brinuli za ono što imaju ... Kad god naidjem na takao što, imam utisak kao da me onaj ozgo opominje "život je kratak, čuvaj to što imaš, vredno je, ma kakvo bilo"...

    A, kao, prilog i jedna moja pesma sa čudnim naslovom

    ?@!&!!??#$%??!!!

    Наша склоност да
    једине драгоцености
    које поседујемо
    безуслово
    бацамо под ноге
    сумњивим незнанцима
    води нас
    ка фатализму
    у коме
    не постоји нада
    да их сачувамо
    поверавајући их
    онима који
    нас воле.

    ReplyDelete
  6. @miljana Mladenović - negde sam pročitao (sad STVARNO ne mogu da se setim gde) da se ljudi najviše plaše kada se primaknu ispunjenju svojih želja. Moj slučaj! Svi se ponekad bojimo (a ponekad nadamo) da će se kolo okrenuti.

    Što se pesme tiče - znao sam da mi je sumnja bila opravdana.

    ReplyDelete
  7. Sjajan post!
    Ova crtica iz zivota izaziva setu.
    Prvi utisak je prolaznost zivota. A,tek potom sve ono sto je on iznedrio.
    Kao da ste juce bili bezbrizna deca, koja su usred igre, iz znatizelje usla u nesto, ne znajuci da je to vremeplov. I vec u sledecem trenu, nasli se na pancevackoj pijaci.
    Nastavicu da Vas pratim :)

    ReplyDelete

Voleo bih da čujem vaš komentar: