Bivši robijaš

.
Ko nije voleo grupu TNT i čuvenog "Broja 1" - bolje neka preskoči ovaj uvod. U stvari, bolje neka preskoči čitav post. Ne samo što neće razumeti jednu metaforu, već će se verovatno zaglibiti u blato TUDJE nostalgije...

Šta ja tu mogu. Nisam vam ja kriv što nemate svoju nostalgiju. Niste naravno krivi ni vi, niko ne bira kada i gde će da se rodi. Eto, na primer ja bih voleo da sam se rodio u Aleksandrijiji u vreme Hadrijana, ili u Krakovu u vreme Bordžija... Pa nisam.

Elem, najčuveniji stripovani matorac je počinjao njegove čuvene istorijske priče frazom: "Deco, ja sam vam već star i ne razumem se u te stvari, ali..." a onda je sledila tobož-poučna priča iz mladosti... Upravo sam se spremao da sa vama (koje JOŠ nisam rasterao) podelim jednu takvu "bajatu" priču:


Bilo je to u "zlatno" vreme Ante Markovića. Mnogo godina posle će nama maloumnicima objasniti kako je sve to u stvari bila labudova pesma, ali - neću više praviti glupe digresije (obećavam).

Sa početničkom platom u službi kibernetike jednog velikog projektnog biroa (verovali ili ne i tada su postojali kompjuteri) od oko 700 ondašnjih maraka, mogao sam sebi da priuštim da povremeno skoknem do Minhena. U to vreme postojale su tzv šoping ture, ako se ne varam četvrtkom, u raznim varijantama: sa ili bez noćenja, sa autobuskim ili avio-prevozom...

Putnici su  bili "raznih fela", od običnih klinaca koji su išli da pazare kompjutere ili muzičke intrumente, preko preduzetnika koji su se snabdevali alatima i repromaterijalima, do najobičnijih švercera koji su vukli odande šta god im se činilo da se može unosno preprodati... Sticajem okolnosti ja sam isprobao sve varijante šopinga, i sve moguće uloge. Jednom sam kupio gitaru (crni telekaster), pa kompjuter (atari), pa sam opremio kompletan TV servis opremom i delovima, pa sam išao tamo i nazad samo da bih popravio jedan laserski printer... Kupovali smo kasete, trake, vinilne ploče,  prva CD izdanja, knjige...

Putovalo se ponekad i u dobrom društvu. Dobro pamtim jednu "pivsku ekskurziju" kada sam sa kolegama sa posla išao da nabavimo opremu za započinjanje privatnog biznisa. Na svakoj usputnoj stanici (išli smo autobusom) pokupovali bi sve vrste piva koje su se mogle naći na rafovima i onda smo ih, uz put, "uporedjivali". Većeg dela ekskurzije se sećam "kao kroz maglu" (logično) ali sam zapamtio da je Goran nadomak Beograda izvalio: "Jedva čekam da stignemo... Pa da svratimo negde na pivo..."

Što bi rekli: "Mlados'-ludos'!" Ali imamo još jedan dobar razlog za nostalgiju:

Samo par godina kasnije stavili su nas u kavez. Dve petine života sam proveo u njemu, i čak sam ga na neki prkostan način zavoleo. Mogao sam i ranije, uz malo muke, da izadjem bar povremeno. Ali nije mi se dalo. Nije da mi je bilo teško da čekam u redovima za vize, ali jednostavno - do pre neki dan jedini pasoš koji sam imao bio je onaj crveni sa "lomačom" na sredini.

Neke stvari su suviše važne da bi o njima razmišljali. O ljubavi, na primer. Tek sada mogu da se osvrnem unazad, i da pomislim: šta to bi? Šta mi to nije dalo da dvadeset godina prošetam ulicama moje mladosti? Verovatno nisam želeo da razmišljam na "šta-li-to-vide-u-meni? " način. Ratnog zločinca, ilegalnog imigranta, trgovca ljudima... Izbeglicu? Blago onima koji su mogli (ponekad sam im iskreno zavideo) - ja jednostavno nisam!. A možda sam se zaista osećao krivim za nešto?

U utorak letim "Lufhanzom" za Brisel. Odslužio sam svoje.
.