.
Hej, ljudi - pa ovo je MOJ blog. Imam valjda i ja neko pravo. Recimo da stavim ovde i nešto samo za sebe. Nešto što nema nikakve veze ni sa poslom, ni sa društvenim aktivnostima - nešto što čak ne mora ni da vam se dopada. A mislim da hoće. Ovo bih mogao da slušam svakog dana po tri puta - zauvek!
Mary J. Blige, U2 - One
.
Kakav divan retro! :-) Zaista prija. Ponekad provrtim U2 sa ploča (bez Mary) i to je tek pravi osećaj. :-)
ReplyDeleteI ja se slazem...Mogla bih stalno nanovo da je slusam... Mislim da je uzivanje u VH1 U2 vikendu obostrano. A ova saradnja mislim da je jedna od najboljih.
ReplyDeleteZa mene je uvek vrhunski doživljaj muzike bio nešto "opipljivo". Bukvalno osetim jezu koja mi se penje uz kičmu, "naježim se" kada naletim na pravu stvar. To može biti samo nekoliko taktova pa čak i samo dva-tri tona (npr "kliktanje" gitare na početku solo deonice u pesmi "Baker street" od Gerry Rafferty-a.) Ono na šta ja "padam" su dramatični izuzetni i neponovljivi trenuci, kada se desi nešto za šta su svi mislili da je nemoguće...
ReplyDeletePohvale za muzički ukus ;)
ReplyDeleteMiodraže, kako si delikatno u sopstvenom komentaru opisao emociju koja prožima u tom jednom jedinom trenutku čije je trajanje sasvim subjektivno. :-) Divno, zaista. Meni taj osećaj kreće sa dna stomaka i penje se i spušta u neravnomernim talasima, pulsira u grudima, pleksusu i "udara" i pravi buru u glavi; ili je možda obrnut redosled?! :-)
ReplyDelete