Nova vrsta referenci

.
Vremena se menjaju...

Godinama smo se upinjali iz petnih žila da na našu referenc listu dodamo zvučna imena: Diners, Toyota, Roche, ABB, Cisco, Ballantine's, Mercedes... Gigantske firme i planetarni brendovi. Kako smo to uspevali? Iskreno - pre desetak godina sam bio spreman i da iz svog džepa platim - samo da "uknjižim" neko novo značajno ime. Srećom nisam morao suviše često da to ZAISTA i uradim. Jedno zvučno ime je ubrzo dovodilo neko drugo (a uz put i desetine "normalnih" klijenta). Ali slagao bih kada bih rekao da su motivi za ovu "filateliju" bili strogo poslovni, i hladno-proračunati.

Sujeta je čudo...

U svakom slučaju - do dan-danas na našem sajtu (ali i na zidu u mojoj kancelariji) specijalno mesto zauzima npr. jedna kesa koju smo još sredinom 90-tih radili za "Ericsson". Čuveni brend je odavno kupio "Sony", a samo retki se danas sećaju onog vica iz tog vremena, o dva najveća Crnogorska plemena (Nokia i Ericsson). Nekoliko godina kasnije "uknjižili" smo i Nokiju, ali neke reference su zbog konkretnih okolnosti,  pre svega "tajminga" - bile zaista važne, najviše za naše samopouzdanje, ali i kao ulaznica u odredjene "značajne krugove"... Posle su se stvari manje-više "odmotavale" same od sebe...

Ali, kao što rekoh na početku - vremena se menjaju...

U središtu vrtloga

.
Kažu da se  u središtu tornada nalazi prostor u kome sve miruje. Mora biti da je to fascinantno: lebdiš tako dok oko tebe sve tutnji i kovitla se... Na dohvat ruke proleću ti krhotine, sve se lomi, sudara, mrvi u param-parčad... Usisano - razoreno - skršeno - sve što se nadje na putu paklene pijavice.

A ti ? Samo mirno lebdiš, u nekom bezvremenom vakuumu, okružen tom kovitlajućom zbrkom, kao slika ramom - poput Bude na lotosu.

Ali u toj prividnoj mirnoći je seme čistog užasa! Jer, jedino izvesno u toj nestvarnoj slici je - da neće potrajati. Za trenutak ili dva, sve će se rastočiti, rasplinuti, raspasti... Trenutak mira i spokoja - u blicu će se dematerijalizovati, i vratiti u kovitlac večitog haosa.

To je slika našeg života. Ili bar...

...onog najboljeg u njemu.
.

Raspikuća

.
Najzad je postao svoj čovek. Nasledio je kuću i imanje koje je služilo na čast i slavu njegovim vrednim i štedljivim precima. U celom kraju nije bilo domaćina koji mu nije pomalo zavideo...

Ali, on je imao neku falinku...

Nedugo potom - prodao je vinograd. Većina ljudi je samo slegala ramenima, i išla za svojim poslom. Samo je jedna baba morala da kaže nešto zlobno:
"Nije mogao da bar malo sačeka..."

Hajde da pravimo pare...

.
Jedva sam se suzdržao da ne prokomentarišem onaj skandal oko "nepristojno bogatih". Bolje što nisam! Šta bih mogao da kažem? Da smo dotakli "dno-dna" u populizmu, i da posle masovnog "regresa za godišnji odmor" (svakog Srbina časti čika-Mladja pet-soma, al' na Kukovo-leto) ostaje još samo čupanje brkova "kulacima". Nadiru "nostalgična" sećanja na Zelenu Salatu,  Zardjale Katance, Hleb Od 3 Dinara, Zajam Za Preporod, Obnovu Pre Roka...

Nama 'leba od te priče. Dno je i dalje daleeeeko. Hajde malo da gledamo svoja posla. Da pravimo pare. Ako čitate blogove, a pogotovo ako ih pišete - imam posao za vas.  Predlažem vam da mi postanete ortak.

Ideja je sasvim jednostavna, i verovatno će mnogima izgledati skroz neverovatna. Takve ideje su baš zato i najbolje, jer dok skeptična masa poveruje da je nešto uopšte moguće, oni malobrojni sa vizijom - uzmu pare.

Da bi ste postali ortak treba da se prvo udubite u problem, smislite rešenje oko koga se vredi malo pomučiti, a zatim da potrošite nešto sopstvenog vremena. To ulaganje kreativnosti, vremena i energije se obično zove INVESTICIJA. Drugi bitan element investicije je RIZIK (u ovom slučaju - da ćete sve to raditi za džabe, ili za manje para nego što vam treba). Ali, to je suština kapitalizma: KO RESKIRA PROFITIRA (a naročito obrnuto).

Dijasporo - i bogu si teška !

.
Omiljena mantra naših ekonomskih kvazi-stručnjaka je ona o direktnim stranim investicijama. Ovaj genijalni koncept, razradjen po čuvenoj metodologiji "smuti-pa-prospi", čak i sopstvene autore impresionira toliko da već u nekoj od sledećih rečenica obavezno moraju da spomenu - DIJASPORU.

Iako nemam neko visoko mišljenje o pomenutim "stručnjacima", nisam baš ni sklon da verujem da su naši političari najveći idioti na svetu... Zato mi cela ta stvar nikako nije "držala vodu". Kako mogu da toliko dugo istraju na tako providnoj priči, koju bi bilo koji prosečno inteligentan preduzetnik "pročitao" kao jučerašnje novine? ("Oni misle da smo mi najgluplji potencijalni investitori na svetu...")

Zaista - ako nam je svima jasno zašto nije mnogo realno očekivati da nekakve "ozbiljne" strance  navučemo na tu bajku (kako se jednim potezom olovke može stvoriti "povoljan ambijent" za ulaganja), zašto se očekuje da na tu istu bajku padnu neki ljudi samo zato što im se prezime završava na "ić"?

Osamnaest ! Vreme je...

 .

Deto d.o.o. je registrovan u Pančevačkom Privrednom Sudu daleke 1992. godine. U to vreme firma je imala jednog zaposlenog (mene), i nalazila se u predsoblju mog stana...

18 godina je vreme koje ima komplikovanu i značajnu simboliku. Ova nevidljiva granica trebalo bi da deli detinjstvo od zrelog doba, da označi prelomni trenutak u kome se definitivno i neopozivo ulazi u svet velikih...

Vreme je - dakle - da se uozbiljimo...

Ali, kao što neki ljudi zauvek odbace ovaj kliše (i reše da nikada ne odrastu), dešava se ponekad da (neki drugi ljudi) ustanove da je njihova odgovornost i posvećenost samo OZVANIČENA, a da su oni zapravo oduvek bili "odrasli".

Voleo bih da verujem da smo mi u "Deto"- u  pomalo od oboje. Čini mi se da smo oduvek znali kada treba da "zalegnemo" da bi ispunili neko obećanje, ali i da smo uvek imali te vickaste,  lucidne trenutke koji su nas vodili tamo gde niko pre nas nije bio...

Naravno - uvek kada se "podvlači crta" na ovakvim simboličnim godišnjicama, pokušavamo da racionalizujemo i objasnimo stvari koje su većinom izvan naše kontrole. Pronalazimo opravdanje za sopstvene neuspehe i loše odluke, i vešto pokušavamo da ubedimo druge (ali pre svega - SEBE) da smo morali da prodjemo baš tim putem da bi bili sada ovako pametni, iskusni i lepi...

Naravno, sve je to čista glupost!

Uvek kad čujem razne "selebritije" kako trućaju ono nebulozno: "ja tu ništa nebi menjao" dodje mi da se ispovraćam. Samo totalan moron nije svestan da su stvari mogle (i još uvek mogu) da budu mnogo bolje. Ali  iskreno - kada bih morao da izaberem jednu želju za sledećih 18 godina (krizna zlatna ribica) - naravno pod uslovom da iz nekog razloga milijarde dolara ne dolaze u obzir - izabrao bih da sačuvamo balans izmedju poslovnosti i nekonvencionalnosti...

Priznajem: pojma nemam kako nam je to do sada uspevalo. Verovatno se radi o čistoj sreći (ili nekom manjku vitamina?) Uglavnom - ako se za TO pobrine zlatna ribica...

...za ostalo ćemo se već nekako snaći...
.

Kutija za zelene šešire

Strogo stručna pitanja više nisu ozbiljna pitanja. Parafrazirajući Džona Kejdža ne želim da kažem kako su svi važni problemi rešeni. Naprotiv! Ali problemi su se iz prvog - premestili u drugi deo rečenice: stručnost naravno nije sporna - količina znanja je verovatno daleko veća nego što ga jedna osoba uopšte može absorbovati, a SIGURNO je mnogo veća nego što joj je za produktivan život potrebno... Pravi problem je u OZBILJNOSTI, u praktičnom odnosu prema znanju, u njegovoj upotrebi.

Ovaj tekst sam najavio (pretenciozno) uz pomoć de Bona. Čoveka koji "drma" sistem mišljenja star 2.400 godina, koji priča o "izlaženju iz kutije", o realnoj koristi koja pravu kreativnost razlikuje od one lažne, o  "raznobojnim šeširima" (pogledima na stvarnost), gde je zelena boja izabrana kao simbol za kreativno razmišljanje...

Izgleda mi je ipak trebalo "zaledje" u obliku jednog autoriteta tog kalibra, da bih se osmelio da kažem neke stvari. Zaista, osim uvodnog citata (iz odlične knjige "What is Graphics Design" od Quentin Newark-a), na ovom blogu ima još samo par tekstova posvećenih dizajnu. Može da čudi s obzirom da je to ono čime se skoro 20 godina bavim (i od čega plaćam račune). Dva su dominantna razloga: prvi - da su moji stavovi po tom pitanju vrlo "usamljeni" i direktno konfrontirani sa "mainstream-om", a drugi je mala verovatnoća da bi drugim ljudima moji stavovi mogli biti od neke naročite koristi.

Prvi razlog sam rešio da večeras gurnem pod tepih, a što se tiče drugog - sami se snadjite...

Edward de Bono ( i "ambalaža")

.
O kreativnosti, razmišljanju, progresu, logici, ambalaži... Pardon! Moja greška - o kutiji (tj o razmišljanju "izvan kutije")...



O ambalaži (van kutije) ću JA da pišem - ali u idućem postu...
.

Iza ćoška levo, pa pravo - do kraja sveta...

Moja drugarica i poslovni saradnik, nedavno se  udala  i odselila za Australiju. Kada je obećala da ćemo ostati u kontaktu izgledalo je to malo... Onako kako uvek izgleda, u takvim prilikama.  Ali - desilo se nešto neočekivano i sjajno: nastavila je da radi isti posao kao i do sada (urednik u izdavačkoj kući "Mali Nemo"), i sve se zaista nastavilo kao i ranije. Mailovi stižu redovno, telefon smo zamenili Skype-om, knjige se štampaju... Problemi? Naravno, uvek ima sitnih trzavica (tek da nam život ne bude dosadan), ali sve je potpuno isto kao da smo negde u komšiluku...

Ne znam zašto sam ovo uopšte pisao. Trebalo bi da sam se posle tolikih godina navikao na sve one lepe stvari koje nam tehnologija pruža. Pa opet - toliko se piše i priča o tamnoj strani stvari (ne samo tehnologije), da sam osećao ogromnu potrebu da kažem nešto pozitivno.

A, i kiša je najzad prestala da pada... Kakvo li je vreme u Sidneju?

Mmm, miriše more...
.