4.10.10

Go West! (part I)

 .
U prethodnom postu sam najavio putovanje u Belgiju. Sticajem (ne)srećnih okolnosti ispalo je malo komplikovanjije nego što smo se nadali: Beograd - Minhen - Amsterdam - Gent - Briž - Gent - Brisel - Minhen - Beograd. Za četiri dana promenio sam skoro sva prevozna sredstva koja vam padnu na pamet: taksi, avion, voz (metro), autobus, brod... Za to kratko vreme, odslušao sam 4 predavanja,  5 prezentacija, učestvovao u jednom "workshop-u", obišao jednu ogromnu luku, jednu termoelektranu, i jedan tehnološki park (naučni institut). Imao sam razgovore sa mnogobrojnim poslovnim ljudima, formalne - koji su ličili na "blind-date" ringišpil (ili pokretnu traku), i one neformalne koji su se dešavali sve vreme, po 16 sati svakog dana... Kad na sve to dodam i jednu svečanu večeru, dva koktela i dva radna ručka - prosto mi nije jasno kako sam pored svega toga uspeo da nadjem vremena i da malo prošetam ulicama Minhena i Genta, pa čak i da zaglavim fajront u nekim pivnicama i barovima...

I kako sada sve to smestiti u jedan post? Ništa lakše: umesto jednog - napisaću tri! U prvom (ovom) pozabaviću se (avan)turističkom stranom koja može da zatreba svima koji u skorije vreme krenu put Evropskih destinacija. U drugom ću pokušati da podelim sa vama svoje utiske iz poslovnog sveta, i sve ono što sam na ovom zanimljivom putovanju naučio, a u trećem... Videćemo! Do tada će se utisci valjda malo slegnuti, pa ćemo pokušati da zajedno izvučemo neke korisne zaključke.



Bauk kruži Evropom



Od trenutrka kada smo se (nas tridesetak) okupili na Beogradskom aerodromu, bilo je jasno da nas čeka nesvakidašnja avantura. Učesnike programa "Plato" iz Braničevskog, Južno-Banatskog i Severno-Bačkog okruga (o čemu sam već pisao, prvo ovde - a zatim i ovde) u pratnji mentora i koordinatora iz Privredne Komore dočekala je konfuzna situacija. Najavljen je štrajk kontrolora leta u Belgiji, i iz tog razloga nam nisu mogli izdati bording-karte do Brisela (kako je bilo predvidjeno) već samo do Minhena u kome smo trebali da menjamo avion. A dalje? Kako god mi hoćemo: ako želimo potrpaće nas u autobus i odvesti za Brisel, ili prebaciti na neki drugi let. Npr za Študgart, ili Amsterdam... Možemo naravno i da odložimo putovanje...

Ukoliko je još uvek u našoj delegaciji bio neko sa iluzijom kako ide na mesto slično Hakslijevom Ostrvu, u kome je sve savršeno a svi nasmejani i zadovoljni - mislim da je čak i taj naivac posle ovih vesti počeo da sumnja. Koordinatori su se malo uzmuvali, mobilni telefoni su "sevali", a naši Belgijski domaćini iz "Voke" su presudili: "Krećite - pa šta bude!"  Svi smo se složili: dokopaćemo se nekako Amsterdama, a odande nije daleko... Ako bude potrebno - čekaće nas autobus domaćina da nas doveze do direktno do Genta.

I tako je počelo. Prvi utisci nekoga ko dugo nije leteo na medjunarodnim letovima: dame koje izuvaju čizme i gospoda koja skida kaiševe sa pantalona. (?!) Te bezbednosne kontrole su nekada bile skoro formalnost, ali sada ih svuda shvataju više nego ozbiljno. Ispražnjeni džepovi, otvoreni lap-topovi... Jedan privezak-nožić je platio cenu, kao i nekoliko kozmetičkih proizvoda većih od dozvoljenih 100ml. U avionu upada u uči da je sve mnogo manje glamurozno nego u prošlom veku. Da nema vezivanja pojaseva pri poletanju i sletanju skoro se nebi ni razlikovalo od vožnje Beo-vozom. Let je rutinski: kafa, sok, sendvič od crnog (integralnog) hleba i šunke, veličine male čokolade. Setim se onih lanč paketa koje su  nekada delili sa sve plastičnim escajgom, i vlažnim maramicama. Ekologija i kriza! Plastične čaše su toliko tanke da se plašiš da ti ne puknu u rukama. Katalog free-shopa više ne sadrži alkohol  i cigarete. Pušenje je zabranjeno tokom celog leta. Telefoni i računari moraju da budu ugašeni. Ovo drugo mnogi ne poštuju...


Oči gladne...

Stižemo u Minhen. Aerodrom je mnogo "porastao" od kada sam poslednji put bio. U širinu, visinu i dubinu (ispod aerodroma je stanica metroa). Do Amsterdama se razdvajamo u dve grupe: jedni lete u 5 sati, a drugi čekaju let u 8.30. Nisam imao sreće i izvukao sam da čekam drugi let. Ali grad je samo pola sata daleko, šta čekamo? Postoji grupna karta (do 5 osoba) koja će vas za 18 eura voziti svim linijama metroa sledećih 24 sata. Mi na žalost nemamo toliko vremena, ali ono što imamo rešili smo da dobro iskoristimo. Izlazimo na Marijane-Placu (Marienplatz) i krećemo pešice prema Karl-Placu (Karlsplatz). Na tom potezu skoro svaka kuća je - robna-kuća, što posebno veseli  moje dve šarmantne saputnice. Obilje koje se presipa! U gradu je sve u znaku najčuvenijeg  (prvog) svetskog pivskog festivala, ulice a naročito prodavnice su prepune turista svih boja, veličine i oblika.



 Ipak, ništa od šopinga. Jeftine stvari su možda malo skuplje nego kod nas, a skupe su suviše skupe (ali ne tako skupe kao kod nas). Jedino je izbor neuporediv: na jednu stvar koju možete videti u našim prodavnicama ovde dodje 30-50 varijacija u ceni, dizajnu, brendu... Posle tri-četiri robne kuće shvatamo da kupovina i nije sport za one koji žure na avion. Grad je prelep, a biće još i lepši (dosta toga se renovira). Iz metroa u povratku gledamo malo sumorna predgradja sa ogromnim staklenim poslovnim zgradama u kojima se masovno radi prekovremeno...

Do Amsterdama letimo avionom koji više liči na autobus. Neki Srpski šaljivdžija viče: "Majstore ručna!" dok avion testira motore na pisti. Isti crni sendvič (sasvim ukusan, ako ništa niste jeli ceo dan), iste 2 grama teške plastične čaše. Ipak, otkrili smo da su "ispod tezge" sakrili sasvim pristojno pivo. To značajno popravlja utisak o kratkom letu, koji je bio malo "truckav". Avion pušta čudne zvuke prilikom izvlačenja točkova, i pri kočenju ("Ej, majstore! Kad si zadnji put menjao paknove?")


Veseli mazohisti?

Posle ultra-rigorozne kontrole u Minhenu, u Amsterdamu se već šetamo kao da radimo na aerodromu. Schipol je većinom zatvoren (već je dosta kasno) ali ostatak grupe pronalazimo "udobno smeštene" u jednom baru. Dalje nastavljamo autobusom koji su Belgijanci poslali po nas. I ne samo to: Dočekao nas je lično Stefan, glavni Belgijski koordinator projekta... "Holandski" deo grupe je vrlo dobro raspoložen, a ni mi ne izgledamo kao turisti koje su se zbog štrajka namaltretirali, i lomataju se preko pola Evrope. Mislim da se  niko nije setio da Lufhanzi traži neku - makar i simboličnu kompenzaciju (inače - njima svaka čast na profesionalnosti).

 Tek u autobusu shvatamo gde smo došli. Nepregledna reka automobila u oba pravca. Na nekim delovima čak deset kolovoznih traka! A što je najzanimljivije - već je skoro ponoć. Još dve fascinantne stvari: Akustičke berijere (zidovi) podignuti kraj puta da bi štitili naselja od buke, i upadljivo odsustvo bilborda. Na celom putovanju (u sva četiri dana) video sam manje bilborda nego što ih ima od Bežanije do Surčina.

U hotel (u strogom centru grada) stižemo sa devet sati zakašnjenja, propustili smo planiranu svečanu večeru... Ali plan posete se ne menja: budjenje u 6:45  - autobus po planu dolazi po nas u 8:30...


Ako ovako rade, nije ni čudo...

Program posete je isplaniran na nivou 15 minuta. Sve počinje i završava se tačno na vreme (sa retkim izuzecima). O predavanjima i kontaktima ću pisati u sledećem postu, ali samo da shvatite da sam od tog trenutka - pa do povratka, bio "u mašini" u kojoj se retko ko od nas ikada nadje.  Ipak, i u takvoj "frci" može da se vidi svašta... Gent (piše se "Ghent") je prelepi gradić, jedan od najstarijih u Evropi. Izgleda kao jedna velika starinska kutija za lutke. Kao pozornica na kojoj se odigravaju Andersenove bajke. Jedna za drugom se nižu ogromne katedrale, velelepni dvorci i palate, a sve ostalo je popunjeno minijaturnim kućicama koje su se stešnjene jedna do druge pružile u visinu svojim dugačkim kosim krovovima i šarenim fasadama od prepečene cigle. Sve je kitnjasto i pretrpano (sa ukusom) morem filigranskih detalja: rezbarije u kamenu, gvoždju, drvetu. Kao da su stanovnici ovog grada imali gomilu energije i vremena koje nisu znali na šta da utroše, pa su se bavili svakim i najbeznačajnijim detaljem. Pa opet - ono što prosto bode oči je da je taj proces očito davno završen jer nigde se ne vidi ni jedna mešalica za beton, niti gomila šljunka - ni jedna nezavršena gradjevina. U stvari kao da su i najmladje zgrade stare minimum 100-150 godina.

Ipak kulturni centar "ZebraStraat" u kome su se održavala predavanja i susreti je dokaz da ahitektura ovde nije penzionisana pre 100 godina. Samo je očito shvatila da ako želi da o(p)stane - mora da uvažava svoje prethodnike. Ako sve počinje od nas - sa nama se i završava.

U toku dana imamo i spektakularan obilazak luke Ghent u kojoj radi 65.000 ljudi (?!) i koja je jedan od glavnih "motora" grada. Poredjenje sa lukom Beograd koju ćemo verovatno da porušimo i "maznemo lovu na brzaka" napraviću u sledećem postu...


Samo rad, rad... A provod?

Domaćini su nas izveli na večeru sastavljenu od kombinacije povrća, ribe i piletine... Hrana je bila izvrsna, a uz dobar izbor vina, i u prijatnom ambijentu vreme je prosto proletelo... Prvog slobodnog vremena dočepali smo se tek oko 21:45  kada nas je autobus vratio u hotel. Radno vreme većine lokala je od 10-18 časova. To srećom ne važi za barove i pivnice. Skidamo kravate, menjamo košulje - i juriš! Gent je noću još dva puta lepši nego danju. Posle nekoliko piva - tri puta lepši! Obavezno probajte ako budete u prilici "Krik" sa ukusom višnje, ali moj favorit je crni "Kraken". Jako i gusto crno pivo, bez one karamel-arome koju ne volim kod crnih piva, ali veoma pitko i sa bogatom egzotičnom aromom žitarica. Ja sam izdržao do 2 ujutro. Simpatične Irkinje su nas ovog puta pobedile u izdržljivosti, a Južno-Afrikanci su sutradan  imali zakrvaljenje oči. Oni su pronašli diskoteku koja se zatvarala u 4.


Uvek može bolje

Program drugog dana je još "napetiji" nego prvog. Na dnevnom redu je poseta tehnološkom parku (u okviru jednog od najvećih i najuglednijih univerziteta u Evropi) u kome se godišnje izbacuje 150 komercijalnih patenata i 4-5 puta više naučnih "papira" (tj. zvanično publikovanih naučnih radova). Posle toga smo imali posetu Brižu (jednoj termoelektrani), A posle toga B2B razgovore...

Blic-poseta Brižu (Bruges) vodila nas je i kroz 50-tak kilometara seoskih krajeva. Uredne livade sa kravicama koje bezbrižno pasu, stotine modernih vetrenjača koje prave struju, i poneka stara koja je nekada pumpala vodu u kanale za navodnjavanje... Seoske kuće koje izgledaju kao letnjikovci iz Italijanskih enterijer-časopisa... Ograde dekorisane cvećem i ukrasnim rastinjem. Sveže ofarbana stolarija  i kapije, uredno podšišana trava... Da ti se smuči.


Uspeli smo da se izvučemo tek oko 15 časova, a do početka svečane akademije imali smo samo nekoliko sati za dnevni obilazak grada i šoping. U toku obilaska luke, i kasnije na koktelu smo od simpatične bakice koja nas je vodila u obilazak saznali dosta toga o istoriji i sadašnjosti grada i okoline. Zapadna Flandrija je oblast u kojoj se pretežno govori Holandski i u kojoj vlada vekovni antagonizam prema Valonskom (Francuskom) delu Belgije. Ogroman broj crkava i katedrala u gradu posledica je Holandskog takmičarskog duha i cehovne organizacije (svaka gilda je podizala svoju crkvu). Sa druge strane mentalitet ljudi je pod jakim Burgundskim uticajem, vole da uživaju u životu da se druže, vole muziku i uopšte umetnost... Kolonijalna prošlost im je donela veliko bogatsvo i sklonost ka menadžerkim poslovima. Ali u istoriji su imali i periode totalne propasti, vekovne okupacije i stagnacije. To im je samo "okalilo" duh. Čak je i štrajk kontrolora leta (koji zaradjuju po 15-30.000 evra mesečno) u toj priči dobio svoj smisao. Uvek može bolje.


Šta kupiti u Belgiji ?

Naravno prva stvar koja svima pada na pamet je čuvena Belgijska čokolada. Čokoladijera ima na svakom ćošku, ali su cene vrlo šarenolike. U luksuznim pakovanjima (prelepim i često vrlo inventivnim) jedna pralina vas može koštati i više od evra - čak i dva. Kad malo prošetate, možete pronaći solidan izbor po ceni od 16 evra za kilogram, pa čak i manje. Ako samo treba da zadovoljite formu - postoje i "fabričke" varijante.  Ceo grad je zapravo podeljen u dva velika kvarta "Istorijski " i "Umetnički". Zahvaljujući prethodnom istraživanju (naravno uz pomoć interneta) pronašao sam jednu spektakularnu galeriju/antikvarnicu smeštenu u staroj crkvi "St John"  Moj trik za suvenire sa putovanja je da koliko god da vam je mali budžet - najbolje je da ga potrošite na ovakvom mesu. Pri tom sam poveo i par koleginica pa smo se dobro izcenkali (popust na količinu). Ovog puta su to bile jeftine grafike (od 5 do 25 eura) a sledeći put - ko zna? Ja sam rekao da mi "sačuvaju" jedno ulje bez potpisa (ali garantujem da je Rubens - lično). Nadam se da će me sačekati dok ne skupim pare. Jedno desetak godina...


Ovi Srbi su baš neki osocijalan svet...

Uveče su nas pozvali na svečanu akademiju povodom godišnjice Plato-a. Tu se desio verovatno jedini kiks naših domaćina. Posadili su nas u salu sa blizu hiljadu zvanica u objektu upola manjem od Sava-Centra, a zatim je krenuo program - na holandskom. Pristojno smo sedeli jedno petnaestak minuta kao fikusi. Kad sam video kako se jedna Irkinja iskrada rešio sam da joj (džentlmenski) pravim društvo, a ubrzo smo se svi našli u foajeu gde se pripremao svečani banket. Postojala je realna opasnost da isti potpuno rasturimo za tih sat-i-po koliko je akademija trajala (pošto su nam se ubrzo pridružili i drugi strani učesnici).

Uglavnom, kada su Belgijanci napokon izašli mi smo svi već bili vrlo "zagrejani", i jedva smo čekali da se osim bara otvori i zakuska... Medjutim propust je već bio napravljen - Belgijanci jednostavno nisu mogli više da nas stignu onako smoreni... Ja sam jedan od retkih koji je uspeo da nadje kakav-takav zajednički jezik "na bilateralnom nivou" , tek toliko da čujem iz usta lepuškaste službenice Flamanske vlade kako se čudi  da se mi na ovakvom mestu (gde se ljudi okupljaju da bi se "socijalizovali") - družimo samo medjusobno.

Ova anegdota ima i nastavak. Kada smo se posle svega pronašli u "našoj" pivnici sa Irsko-Engleskom delegacijom za čas smo ispraznili pola bašte. "Ponekad je korisno biti na lošem glasu" - namignuo sam šefu Engleske delegacije, koga ću zapamtiti po divnoj etno-centričnoj pričici. Kaže: "Ja se u inostranstvu ponašam kao pravi Englez, ako me ne razumeju ja vičem i mašem rukama. Ako me i dalje ne razumeju JA JOŠ JAČE vičem i JOŠ JAČE mašem rukama!" Što mi je to nešto poznato... Ovoga puta mi smo izvojevali ubedljivu pobedu, ispratili ih sve na spavanje - i na kraju zaključali pivnicu oko 2:30. 


Svuda podji...

Povratak je bio mnogo manje uzbudljiv nego odlazak. Važno je znati da u ručni prtljag ne treba stavljati ništa što nije kupljeno u free-šopu na aerodromu (inače ide u djubre). Ponovo jedna rigorozna kontrola, a zatim kroz tranzit bez poroblema do - Surčina. Isti oni "zdravi" mikro-sendviči, i sasvim nezdravo Bavarsko pivo. Nisam zapazio naše (niti bilo koje) carinike. U celoj Belgiji sam video samo jednog policajca sa bicilističkim šlemom na glavi i odgovarajućim bermudama. Ali sam zato na Minhenskom aerodromu video "poternice" sa slikama nekih (nadam se virtualnih) terorista. Dok smo se okrenuli - bili smo ponovo na Surčinskom aerodromu...

A onda smo kroz Beograd putovali duže nego preko pola Evrope.

Veličina je sasvim relativna stvar.


(više fotografija sa putavanja na ovom linku)

17 comments:

  1. Super ti je ovaj prvi deo priče bitisanja po Jevropi. Jedva čekam da pročitam nastavak.

    ReplyDelete
  2. I ja jedva cekam nastavak. Obzirom da nisam mrdnula nikad u tu Evropu ovo mi sve dodje kao one bajke u djetinjstvu sto sam slusala ;)

    ReplyDelete
  3. Super je ova slika iz metroa, kao i sam blog.. jedva čekam nastavak...a i nadam se da ćemo se opet sakupiti na nekom putovanju.

    ReplyDelete
  4. Divna priča s jednom antologijskom rečenicom:

    Ako sve počinje od nas - sa nama se i završava.

    Prosto ne znam na koga se ne odnosi... ;)

    ReplyDelete
  5. @retka zverka & cyber bosanka - i ja jedva čekam da ga napišem (treba da mi stignu slajdovi sa prezentacija i nova šifra za pristup bazi). Pokušaću kao i u prvom delu da vas stvarno "odvedem" tamo - u sve tri dimenzije. A što se bajke tiče: u bajkama ima RAZNIH LIKOVA I ZAPLETA, ali o tome više u nastavku...

    @Jelena - nadam se da će još "saputnika" da navrate ovde, i da ostave svoj komentar. Makar i da se ne slažu sa mojom verzijom dogadjaja... A čim iskrsne neka nova prilika - odosmo!

    ReplyDelete
  6. @Pedja - Hvala za ovo "antologijska", ali ja sam samo zapisao ono što nam svima prosto bode oči kad odemo negde: Kao da mi stalno počinjemo iz početka, od imenovanja (već sto puta imenovanih) ulica... I stalno nešto rušimo da napravimo mesta za nas - a zapravo zauvek stojimo nad blatnjavom rupom i polažemo jedan isti kamen temeljac...

    ReplyDelete
  7. Interesantan putopis. Bukvalno ti samo fali kamera, pa da prodaješ materijal televiziji i zaradiš finu kintu ;)

    ReplyDelete
  8. @Milko Grmuša - eto, sad si se ofirao (da nisi pažljivo čitao)... Ima i kamera: kad klikneš na "StJohn", ili na "luku Gent", ili na "ZebraStrat"... A biće još mnogo "kamere" u nastavku (planiram da vas "smorim" i sa predavanjima koje smo tamo slušali). Samo ako očekujete budjave "Death-by-power-point" prezentacije - grdno se varate!

    ReplyDelete
  9. Lepo si to rekao,baš! Treba otići u svet i videti kako drugi žive i rade, mi smo u getu. Mada ti nisi video i deo Brisela u kojem žive Arapi, a blizu je onog njihovog nalickanog glavnog trga... iste te lepe stare kuće kao u Gentu, ali zapuštene... Kiselo je grožđe...Ipak kada sam se vratila u moje Pančevo, nekako mi je bilo mračno, pusto... sva sreća da su tu ljudi koje volim. Na kraju, i ja jedva čekam ,,Non-Death-by-power-point'' prezentaciju

    ReplyDelete
  10. E pa ja sam se baš unela u post. Iskliktala sam sve linkove, pregledala sve fotke do detalja. Nekako ste mi se najviše dojmili u pivnici, izgleda super, a dopala su mi se prezentacije centra grada i galerije. Sada ostaje samo da čekam nastavke.

    ReplyDelete
  11. Ovaj komentar sam primio na mail, ali mislim da treba da stoji ovde:

    "Poštovani gospodine Ristić,
    pogledao sam Vaše priče iz Genta i moram da priznam da pravite odlične fotografije. Priznajem i da su uredni i da je sve završeno i čisto. Ali ono što niste nigde napisali a možda i niste primetili jer ste bili oduševljeni je da su u stvari mnogo škrti. Štede na svakom koraku, sobe male, kupatila još manja. (Ja sam bio kolima i išao sam u Nemačku i Holandiju.) U hotelima su hodnici uski a stepeništa strma. Sve je užasno skupo a plaća se sve što može. Nigde nisam našao besplatan vairles, parking u hotelu je bio 15 eura na dan a niko te ne prima u kuću na kafu. Ono što me je užasavalo je da se WC svuda plaća. Platimo ručak 80 eura a oni nam naplaćuju WC 50 centi! Sipamo gorivo za 77 eura a plaćamo WC 70 centi. Daleko im lepa kuća, neka oni jodluju, zatvaraju radnje u 18 h i pričaju Flamanski a ja idem kod braće Bugara i Rumuna da se slatko provedem i najedem...
    Pozzzzz
    Nebojša Đ."

    Ovo za internet mogu da potvrdim: u našem hotelu ta "usluga" je koštala neverovatnih 25 eura za 15 minuta (?!) Ali, ima i čudnijih stvari, ali o tome u nastavku...

    ReplyDelete
  12. @Petrol - A najkiselije je ono groždje koje naoko najlepše izgleda. Živa istina! A naše Pančevo je u stvari jedan veseli dinamični gradić, tako bogat svim mogućim sadržajima - naročito ISTORIJOM, i svake godine izgleda sve starije i starije...

    @amarilis - nadam se da sam uspeo da te malo povedem na putovanje. Meni je zaista bilo lepo i želeo sam da to podelim sa drugima.

    ReplyDelete
  13. Nisi me ukapirao: da si čitav boravak tamo bukvalno snimio kamerom, mogao si materijal za finu kintu da prodaš nekoj televiziji ;) Znaš one putopise koje ljudi vole da gledaju, a pravi ih onaj simpatični čikica..

    ReplyDelete
  14. @Milko Grmuša - Poredjenje sa direktorom "KonTiki"-ja (u svakom kontekstu) moram da shvatim kao veeeeliki kompliment. Hvala!

    ReplyDelete
  15. Oću i jaaaaaaa!!!! Sad se završio Oktobarfest!

    ReplyDelete

Voleo bih da čujem vaš komentar: