.
Ovo je u stvari za neki drugi blog. Nema baš nikakve veze sa stvarima o kojima obično pišem. A opet, kad život ovako režira neku situaciju - prosto je MORATE podeliti sa nekim. Pa eto, nek poruka ovog teksta bude (tek da opravda svoje postojanje na ovom blogu) : Ideje je Neko posejao svuda oko nas! Naša obaveza je samo jedna. Kad god se "sapletemo" na njih - treba da to podelimo sa drugima. Uvek postoji nada da će neko (sposobniji od nas) znati da ih iskoristi...
Vreme : Današnje. Mesto: Sajam knjiga, štand američkog kulturnog centra. Dok prelećem pogledom raskošne korice izloženih knjiga naviru mi uspomene na neko drugo vreme: Alen Ginzberg u "Domu Omladine" (ljubomorno čuvam "Urlik uma" sa potpisom), "American Theater Today" (na istom ovom sajmu), "Izložba Američkog Dizajna" u paviljonu Cvijete Zuzorić... Tih 80'tih smo stasavali na tim i takvim mestima, uz filmove, "B52's" i "Talkin-Heads", i Američku Čitaonicu u epicentru Beograda... Osećali smo da pripadamo dušom i telom tom uzbudljivom slobodnom svetu, čiji je blještavi panteon bio tamo negde "preko bare"...
A onda zastajem u šoku! U središtu sajamskog prostora organizuje se tribina, gosti upravo postavljaju pitanja na engleskom, a u centru dešavanja su DVA AMERIČKA MARINCA. Nabildovani i izbrijani "do glave". Čujem: "Da li su pucali na Vas? Jeste li bili ranjavani? ..." Marinci pažljivo slušaju pitanja, i iscrpno odgovaraju... Odjednom, osećam se kao filatelista medju fudbalskim huliganima. Pokušavam da se neprimetno udaljim (šta ako pomisle da bežim?) Povlačim se polako, zagledajući (kobajagi) knjige na policama, dok me zamišljeni užareni pogledi ubadaju u potiljak... Skoro na samom izlazu rukom za trenutak dodirnem jednu knjigu...
"Volite li Poa?" Upita me na američkom engleskom simpatičan čovečuljak malo "razbarušenog" izgleda, u nekoj ispranoj majici i džinsu. Od Poa , preko Birsa, razgovor putuje do Keruaka, Morisona i Ginzberga... I moj sagovornik je (američki) pesnik. Zove se Niels Hav. Njegovu knjigu je prevela i izdala ista izdavačka kuća (Rad) koja je izdala i sabrana dela E.A.Poa (knjigu za koju sam se uhvatio). Na to je posebno ponosan, i ja mu iskreno poželim da postane jednom poznat kao njegov čuveni sunarodnik. Prosto me natera da (na licu mesta) pročitam jednu njegovu (vrlo dobru) pesmu. Obećavam da ću obavezno doći u subotu na njegovu promociju... Rastajemo se kao stari prijatelji, razmenjujući mailove...
Dok nastavljamo da se probijamo kroz gužvu prema izlazu, shvatam da smo obojica samo slučajni prolaznici - uljezi na ovom štandu. Zvezde nove "američke kulture" su izbrijani i utegnuti "rimski legionari", koji teško da pišu knjige, a sumnjam i da su pročitali neku (pre mogu da ih zamislim kako ih disciplinovano - spaljuju). Uzbudjenje posle zanimljivog susreta sa Niels-om, zamenjuje tuga. Kao da sam se upravo probudio posle lepog sna...
I sad, jedino ne znam kako da završim ovu "iščašenu" (ali na žalost istinitu) priču. Marinci na sajmu knjiga? Suviše glupo, čak i za Holivud, a i za ostatak sveta teško da obećava hepiend? Ostaje nam samo mršava nada da ovo i nije kraj. Možda samo izgleda tako?
Da li to sa sajamskog razglasa čujem Morisona?
"This is the end, my only friend
The end..."
.
Ovo je u stvari za neki drugi blog. Nema baš nikakve veze sa stvarima o kojima obično pišem. A opet, kad život ovako režira neku situaciju - prosto je MORATE podeliti sa nekim. Pa eto, nek poruka ovog teksta bude (tek da opravda svoje postojanje na ovom blogu) : Ideje je Neko posejao svuda oko nas! Naša obaveza je samo jedna. Kad god se "sapletemo" na njih - treba da to podelimo sa drugima. Uvek postoji nada da će neko (sposobniji od nas) znati da ih iskoristi...
Vreme : Današnje. Mesto: Sajam knjiga, štand američkog kulturnog centra. Dok prelećem pogledom raskošne korice izloženih knjiga naviru mi uspomene na neko drugo vreme: Alen Ginzberg u "Domu Omladine" (ljubomorno čuvam "Urlik uma" sa potpisom), "American Theater Today" (na istom ovom sajmu), "Izložba Američkog Dizajna" u paviljonu Cvijete Zuzorić... Tih 80'tih smo stasavali na tim i takvim mestima, uz filmove, "B52's" i "Talkin-Heads", i Američku Čitaonicu u epicentru Beograda... Osećali smo da pripadamo dušom i telom tom uzbudljivom slobodnom svetu, čiji je blještavi panteon bio tamo negde "preko bare"...
A onda zastajem u šoku! U središtu sajamskog prostora organizuje se tribina, gosti upravo postavljaju pitanja na engleskom, a u centru dešavanja su DVA AMERIČKA MARINCA. Nabildovani i izbrijani "do glave". Čujem: "Da li su pucali na Vas? Jeste li bili ranjavani? ..." Marinci pažljivo slušaju pitanja, i iscrpno odgovaraju... Odjednom, osećam se kao filatelista medju fudbalskim huliganima. Pokušavam da se neprimetno udaljim (šta ako pomisle da bežim?) Povlačim se polako, zagledajući (kobajagi) knjige na policama, dok me zamišljeni užareni pogledi ubadaju u potiljak... Skoro na samom izlazu rukom za trenutak dodirnem jednu knjigu..."Volite li Poa?" Upita me na američkom engleskom simpatičan čovečuljak malo "razbarušenog" izgleda, u nekoj ispranoj majici i džinsu. Od Poa , preko Birsa, razgovor putuje do Keruaka, Morisona i Ginzberga... I moj sagovornik je (američki) pesnik. Zove se Niels Hav. Njegovu knjigu je prevela i izdala ista izdavačka kuća (Rad) koja je izdala i sabrana dela E.A.Poa (knjigu za koju sam se uhvatio). Na to je posebno ponosan, i ja mu iskreno poželim da postane jednom poznat kao njegov čuveni sunarodnik. Prosto me natera da (na licu mesta) pročitam jednu njegovu (vrlo dobru) pesmu. Obećavam da ću obavezno doći u subotu na njegovu promociju... Rastajemo se kao stari prijatelji, razmenjujući mailove...
Dok nastavljamo da se probijamo kroz gužvu prema izlazu, shvatam da smo obojica samo slučajni prolaznici - uljezi na ovom štandu. Zvezde nove "američke kulture" su izbrijani i utegnuti "rimski legionari", koji teško da pišu knjige, a sumnjam i da su pročitali neku (pre mogu da ih zamislim kako ih disciplinovano - spaljuju). Uzbudjenje posle zanimljivog susreta sa Niels-om, zamenjuje tuga. Kao da sam se upravo probudio posle lepog sna...
I sad, jedino ne znam kako da završim ovu "iščašenu" (ali na žalost istinitu) priču. Marinci na sajmu knjiga? Suviše glupo, čak i za Holivud, a i za ostatak sveta teško da obećava hepiend? Ostaje nam samo mršava nada da ovo i nije kraj. Možda samo izgleda tako?
Da li to sa sajamskog razglasa čujem Morisona?
"This is the end, my only friend
The end..."
.
No comments:
Post a Comment
Voleo bih da čujem vaš komentar: