Srećna Nova…

 

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs) 

.

.

Nedelja, 19.12.2010.

Ako se neko baš jako zabrinuo za moje zdravlje, neka pusti ovaj mali „filmić“. Nije nama ni tako loše (kad imamo vremena i za ovakve stvari)… Ujedno molim sve klijente da ne shvate ovo pogrešno: To što VAŠ posao slučajno nije bio u kadru nikako ne znači da ne radimo na njemu.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
.

PLATO – The final chapter?

Poštovana gospodo,
U proteklih godinu dana u okviru projekta PLATO prešao sam put od zdravog skepticizma, do iskrenog oduševljenja. Mislim da je ideja Plato-a veoma korisna za MSP (i ne samo za njih), i da OBAVEZNO treba da se nastavi. I to iz bar tri razloga:
Na prvom mestu je svakako direktna koristi koju su (siguran sam) imali svi učesnici. To su kratkoročni efekti koji su se pokazali već u prvim mesecima projekta i vezani su za nove kontakte i direktnu razmenu informacija i mišljenja izmedju učesnika. Naravno – i konkretnu poslovnu saradnju.  Ovi efekti verovatno nisu spektakularni, ali su nove veze trajne, i sigurno će nastaviti da se razvijaju tokom vremena.

 >> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
.

Priča o Feniksu, ili totalni godišnji reset…

Volim decembar. Mrzim decembar.
Slušao sam nekad davno jednog kolegu kako u decembru dugo priča o svojoj „erotskoj fantaziji“ – da jednog dana ostavi sve postane pčelar. Šta pčelari rade u decembru? Verovatno šetaju okolo sa rukama u džepovima i zezaju bivše kolege? To mora da je „kul“ – gledati sav ovaj adrenalinski cirkus sa nekog nižeg broja obrtaja . Verovatno izgleda kao one neme burleske: svi nešto padaju, ustaju, gadjaju se tortama… A ti umireš od smeha.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
. 

Kraljević Marko po TREĆI put medju Srbima

- Čekaj, zar posle svega što si prošli put prošao, hoćeš opet medju njih?
- Ma ne… Veruj mi Gospode sasvim sam se opametio. A izgleda su me i potpuno zaboravili. Vidiš da me već godinama niko ne spominje. Malo gnjave decu u školi, i to je sve…
- Pa šta ćeš onda dole? Grize te savest zbog Kosova?
- Kakvo crno Kosovo! To više nikoga ne interesuje. I prošli put kad sam bio dole svi su imali preča posla. Veruj mi da nije ništa slično… Nego, ovde od puste dosade pričam tako sa nekim ljudima… U stvari pažljivo SLUŠAM šta ljudi govore, i veruj mi Gospode – mnogo sam  naučio!  Ne samo novi jezik i manire… Sad znam i kako treba sa njima. Molim te, pusti me dole – nećeš se pokajati!

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
. 

Splav Meduza

Kad god se spomene Evropska unija meni ova čuvena Žerikoova slika izadje pred oči. Brodolomnici obuzeti očajem, neki već ispustili dušu, drugi poludeli od straha i žedji mašu izmišljenim brodovima na pučini… Svi se gorko pitaju šta im je sve to trebalo – ali nemaju kud…

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
. 

Eutanazija dizajna

Ili: 8  i 1/2  saveta kako da vaši amaterski dizajnerski pokušaji nadmaše profesionalna rešenja

Ako ste profesionalac u bilo čemu, podnaslov će vam se sigurno učiniti nerealan i pretenciozan. Ipak, postoji jednostavan trik koji se sastoji u tome da zaobidjete dva krupna hendikepa koje profesionalci u dizajnu imaju u odnosu na amatere.

Prvo: profesionalni dizajneri u suštini žive od prodaje svog vremena, a vreme je vrlo ograničen resurs. Oni svakako imaju daleko više znanja i veštine nego vi, ali i daleko manje vremena (ili bar volje) da ga potroše na nešto „tako nevažno“ kao što je npr. vaša vizit karta, ili neki mali flajer… Vi imate dovoljno vremena?

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
. 

Bolje gledaj od čega se živi…

Ako ste od onih nesrećnika koji su se „primili“ na blogovanje (ili neku sličnu napast) čuli ste ovu frazu više od jednom. Uvek se nadje neko dobronameran ili „dobronameran“ da vam otvori oči i skrene pažnju da ne gubite dragoceno vreme uzalud.

Možete da čitate prošlonedeljne novine, odmorite posle ručka, lickate svoj krš od automobila, sredjujete šrafove, ponovo šetate psa, ili da prosto vegetirate ispred TV-a kao fikus… Teško da će vas to potpuno spasti zvocanja, ali će njegov intenzitet sigurno biti za oktavu slabiji.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)  
.

Bananalend

Naš dragi & vrli Mr.President – najveći sin naših naroda i narodnosti, veliki šmeker i najfotogeničnija faca u svim rijaliti-šouvima koji se momentalno prikazuju – posetio je svog BRATA BLIZANCA u Lijepoj Njihovoj.

Nemam nikaj protiv, kaj se njofra drugi put u mjesec dana ide onamo ispričavati. Nema tu ništa posebno (osobito): malo ljubi decu i slika se za medije, pa onda posle, po potrebi, poljubi nekoga i u dupe (poželjno tim redosledom, obrnuto nije higijenski). Kao što rekoh – potpuno mi je svejedno, valjda mu je to u opisu radnog mesta, a svako treba da radi svoj posao…

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

.

KAKO se dolazi do pravih rešenja?

Spominjao sam već ovo, prvi put u komentaru na nekom blogu, a zatim još nekoliko puta u razgovoru sa raznim ljudima… Sve vreme bojažljivo očekujem da će neko da me pokroviteljski potapše po ramenu, i onako sa visine mi kaže: „Aa, to! To je stari štos… Iz knjige… (teorije, filma, intervjua)…“

Ali iako je ideja tako genijalno jednostavna i efikasna – izgleda da niko nije čuo za nju? A ja sam je pokupio, onako „uz put“, kao bezazlenu praktičnu smernicu. Potpuno nepretenciozno, naš mentor Jo Martens, pokušao je da nam pomogne da se bolje fokusiramo na hipotetički problem kojim smo se zabavljali na radionici u okviru predavanja o tehnikama brain-storminga (projekat Plato, pisao sam već o tome…) Odprilike ovako:

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)  

.

Nestvaran povratak u stvarnost

Ironija na kojoj se temelji ovaj post može se izraziti onom rečenicom kako je stvarnost često čudnija od fikcije. Imam nekoliko teorija na tu temu, ali jedino što pouzdano znam je da trening u celoj toj stvari ne igra nikakvu ulogu.
Da je to tako, najbolje svedoči moje nedavno iskustvo. Na Miljin nagovor, posle poigravanja krimi-žanrom, digao sam sve kočnice i pustio mašti na volju… I šta? Popričao sam sa Đavolom lično, inspirisan padom meteora koketirao sam i sa čistim SF-om, a na povratku u realan svet pokušao sam da izvesnom Lazi u tradiciji bildugsromana prodam par trikova kako da nešto od mladosti prošvercuje u sredovečne godine…


>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs) 
.

Laza traži posao

- Čuj momče! Znam ja da bi ti sada radije bio na nekom drugom mestu. Jeste da je prošlo tridesetak godina od kada sam ja tako sedeo… Ispravi se malo pobogu!
Laza se u trenutku ukruti na kancelarijskoj stolici sa visokim naslonom, kao da je progutao metlu. U prostranoj kancelariji pored stola za sastanke bilo je još pet takvih stolica, a na pročelju se nalazio masivan pisaći sto i velika kožna fotelja. Lazin sagovornik nije sedeo već je nervozno šetao u krug po kancelariji, sve vreme gestkulirao govoreći živo i dinamično kao loš glumac u nekoj jeftinoj monodrami.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)
 . 

Brodolomnik

Dopisnik Tanjuga iz Vranja javio je da je svetlosna lopta na nebu, večeras u 19,32 minuta primećena u nekoliko mesta u tom delu zemlje. Svetlosno telo je velikom brzinom preletelo nebo, a potom se osetila snažna detonacija… (12. novembar 2010., agencija FoNet)

Kretao se sa mukom izmedju kržljavog rastinja koje ga je šibalo po licu i rukama. Sat je ostao u olupini, kao i sve ostalo… Bio je sam, gladan i umoran, ali mu je najviše smetalo to što je potpuno izgubio predstavu o vremenu i nije mogao da odredi koliko je prošlo od udesa. Ništa ga nije bolelo, ali se dobro sećao da se probudio iz nesvesti.  To znači da je sigurno pretrpeo šok. Posledice?  Pokušavao je da se priseti važnih i nevažnih dogadjaja iz svoje prošlosti, dalje i bliže, i sve je naizgled bilo tu. Osim vremena…

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

.

Faust iz Mrduše Donje

Djavo ko’ djavo… Nije se pojavio sa kozijom bradicom, rogovima i repom, smrdeći na sumpor. Naprotiv – uzeo je oblik nekog poznanika iz mladosti, čak daljeg rodjaka po ženskoj liniji…

- Šta mislim o politici? A jel’ se to maže na ‘leba? Maže se?! Pazi-majku-mu….

Slatkorečiv neki djavo, za čas mi sve objasnio do detalja. Gradi priču kao kulu od Lego kocki, sve se uklapa lako, a stoji čvrsto i na svom mestu:

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)   

Ubistvo u marketing-agenciji

Telo je pronašao noćni čuvar za vreme redovnog obilaska, oko 4 sata ujutro. Izgledalo je kao da je gospodin M. zaspao za svojim radnim stolom, i samo mu je glava klonula preko ugašenog lap-topa. Ipak inspektor T. (koji je vodio uvidjaj)  nije imao dileme da su okolnosti najblaže rečeno – bizarne.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)  

Rehabilitacija za Antoanetu

„Neka jedu kolače!“ – Bilo je njeno lucidno rešenje za ekonomsku krizu koja je pogodila najsiromašnije stanovnike Pariza toliko da nisu imali ni za hleb. Neki namrgodjeni racionalni ljudi novog doba (koji su je ubrzo potom skratili za glavu) ismejali su njenu opasku, i na tom negativnom političkom marketingu udarili temelje za budući teror glupe mase, koji na ovaj ili onaj način traje do danas.

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs) 

Nagradna igra (završena!)

Prvi dan nagradne igre je bio uspešan. Naročito za: Aleksandru Filipović, Jovana Turanjanina, Cyber Bosanku,  Dejan Pejčića, Artič Sebastjana, Miloša Djuričanina i Aleksandra Stevića…
Drugi dan nagradne igre je bio još uzbudljiviji. Toliko uzbudljiv da ćemo morati da potrošimo malo vremena da obavestimo sve učesnike o dobijenim nagradama. Svi ste pobedili! Čestitamo, i uskoro ponavljamo sve, sa novim nagradama ….
(ko ne zna o čemu se radi, nek klikne na logo)

>> Nastavak (na novoj adresi: detozin.deto.rs)

Promena (je neminovna)

Kakav štreberski naslov! Ne samo što sam nabacio džemper a-la Bil Gejts, već sam počeo i da se izražavam kao da radim za neku pro-europsku-ne-vladinu organizaciju… Možda ovo novo Vord Pres okruženje utiče na mene? Ili je najzad došlo vreme da se malo uozbiljim (još malo pa pet banki …Eej!!! Nije šala…)

>>Nastavak (original na novoj adresi: detozin.deto.rs)

...

Posle 181 posta i 838 komentara u poslednje dve godine - vreme je da se ide dalje. Blog  se od danas seli  na novu adresu: detozin.deto.rs Nadam se da se i vi selite zajedno sa nama. Trenutno je još aktivno neko automatsko preusmeravanje tj. još smo "na kamionu" - ali sve će se uskoro srediti... Ne zaboravite da promenite adresu u vašim rolovima, riderima, rokovnicima i adresarima... 

Idemo dalje!

Be-Beep!
.

Tema?

.

Svaki put kad pomislim da mi nedostaje dobra tema za post pogledam na ovaj tekst u gornjem desnom uglu. Ideje je moguće fabrikovati - baš kao i eksere. Treba vam samo par osnovnih stvari: sirovina, tehnologija i vreme (a vreme je novac?)

Sirovinama smo - hvala bogu - oduvek bili bogati, a tehnologiju sam dobio na poklon (stiže to sa godinama). Uostalom u mojoj maloj firmi JA SAM TAJ koji je zadužen za demagogiju: da objasnim i ono što se neda objasniti, da napravim da nam svima bude malo lakše (kad je teško),  i da svima rastumačim eventualne razloge zašto nam je najednom svanulo. Doduše ovo poslednje nikako da se desi...

Ali, i ako ne znam O ČEMU JA TO ZAPRAVO PIŠEM - znam dobro o čemu nipošto neću. Ništa politički, ni negativno. Rešio sam danas da širim ljubav i optimizam. Dobra volja medju ljudima - i mir u svetu. Kao da sam pobedio na izboru za mis...

A nije to lako, ne nipošto... Evo danas sam malo prošetao po komšiluku, svratio sam kod Milje, pa kod Bosanke, a kad sam već bio preko Drine skoknuh i do Milka. Kod Milje upoznah i Vrapca pa svratih i kod njega na "kaficu"...Kod Mahlat sam stigao do pola teksta (ne marim i ako me broji kao "celog")- izvini  Mahlat, ako se budem bolje osećao, pročitaću sutra do kraja...U povratku skoknuh kod mojih "omladinaca" Džiadžojke , Kajzera i Zverke... Svuda isto. Za trenutak se obradujem kod Amarilis, a onda shvatim da je i nju već uhvatio virus...

Go West III

Ili:"Pokaži pare!"

...Jer na kraju krajeva sve se svodi na to: "Show me the money!" Ako ste čitali prethodna prvi i drugi nastavak, verovatno vam nije promakla činjenica da je moje putovanje u Belgiju (bar formalno) bilo službeno putovanje, pa je za očekivati jedno "zlobno" pitanje:

"Jesi li ti prijatelju tamo napravio neki posao - ili nisi? Jer ako nisi - kakav ti je to onda službeni put?"

Neko će (u moju odbranu?) reći da to nije pošteno pitanje, da se poslovni kontakti grade i učvršćuju godinama - ali ja ne mislim tako. Mislim da je ta tugaljiva priča o dugoročnim i neizvesnim komercijalnim naporima, samo izgovor za višedecenijsko satiranje državnih para od strane raznih "poslovnih predstavnika" po belom svetu. Državne pare još uvek imaju tu veliku manu da su "lake" - ko' da su ničije. Zanemariću za sada činjenicu da su I TO NAŠE PARE, i koncentrisaću se na ono što je u mojoj moći...

Kada se privatni preduzetnici "švrćkaju" Evropom, oni to rade za sopstveni teško stečeni Euro - koji moraju nekako i da vrate! Da ne pomislite da vešto izvrdavam odgovor na sopstveno pitanje - jasno i glasno: "Da, napravio sam posla bar toliko da pokrijem troškove, a ako bog da (zdravlja i pameti) biće ga i više..." Ono što bi svima koji se nadju u sličnoj situaciji moglo da koristi (i tema je ovog posta) je odgovor na pitanje - KAKO?

Go West (part II)

.

Počeli su (verovali ili ne) da me pitaju: "Šta bi sa PART II ?" Kao da su (zlobnici) predosetili da sam se našao u mišolovci. Pokušao sam da, najbolje što umem, prepričam četiri predavanja koje smo slušali, radionice, posete, B2B sastanke... I ispalo je predugačko i zamorno, smarački... Prva verzija teksta koja je  "pokrila" samo prvi radni dan u Gentu - ispala je duža od 2000 reči. Tek tada sam shvatio da moram da promenim taktiku.

Umesto da vam objašnjavam slajdove, pokušaću da ih linkujem, kao i biografije predavača, prezentacije firmi koje smo posetili i sve ostale relevantne informacije - pa ko voli...

Ja ću se pozabaviti sa par ključnih reči koje su ostale da "zvone" u vazduhu, za par zvukova, mirisa i boja... A vašoj inteligenciji (ili intuiciji?) ću da prepustim da sve to povežete u jednu smislenu celinu:

Go West! (part I)

 .

U prethodnom postu sam najavio putovanje u Belgiju. Sticajem (ne)srećnih okolnosti ispalo je malo komplikovanjije nego što smo se nadali: Beograd - Minhen - Amsterdam - Gent - Briž - Gent - Brisel - Minhen - Beograd. Za četiri dana promenio sam skoro sva prevozna sredstva koja vam padnu na pamet: taksi, avion, voz (metro), autobus, brod... Za to kratko vreme, odslušao sam 4 predavanja,  5 prezentacija, učestvovao u jednom "workshop-u", obišao jednu ogromnu luku, jednu termoelektranu, i jedan tehnološki park (naučni institut). Imao sam razgovore sa mnogobrojnim poslovnim ljudima, formalne - koji su ličili na "blind-date" ringišpil (ili pokretnu traku), i one neformalne koji su se dešavali sve vreme, po 16 sati svakog dana... Kad na sve to dodam i jednu svečanu večeru, dva koktela i dva radna ručka - prosto mi nije jasno kako sam pored svega toga uspeo da nadjem vremena i da malo prošetam ulicama Minhena i Genta, pa čak i da zaglavim fajront u nekim pivnicama i barovima...

I kako sada sve to smestiti u jedan post? Ništa lakše: umesto jednog - napisaću tri! U prvom (ovom) pozabaviću se (avan)turističkom stranom koja može da zatreba svima koji u skorije vreme krenu put Evropskih destinacija. U drugom ću pokušati da podelim sa vama svoje utiske iz poslovnog sveta, i sve ono što sam na ovom zanimljivom putovanju naučio, a u trećem... Videćemo! Do tada će se utisci valjda malo slegnuti, pa ćemo pokušati da zajedno izvučemo neke korisne zaključke.

Bivši robijaš

.
Ko nije voleo grupu TNT i čuvenog "Broja 1" - bolje neka preskoči ovaj uvod. U stvari, bolje neka preskoči čitav post. Ne samo što neće razumeti jednu metaforu, već će se verovatno zaglibiti u blato TUDJE nostalgije...

Šta ja tu mogu. Nisam vam ja kriv što nemate svoju nostalgiju. Niste naravno krivi ni vi, niko ne bira kada i gde će da se rodi. Eto, na primer ja bih voleo da sam se rodio u Aleksandrijiji u vreme Hadrijana, ili u Krakovu u vreme Bordžija... Pa nisam.

Elem, najčuveniji stripovani matorac je počinjao njegove čuvene istorijske priče frazom: "Deco, ja sam vam već star i ne razumem se u te stvari, ali..." a onda je sledila tobož-poučna priča iz mladosti... Upravo sam se spremao da sa vama (koje JOŠ nisam rasterao) podelim jednu takvu "bajatu" priču:

Family reserve

:

Srpski Domaćin neće odjahati u zalazak sunca! Nije to naš stil... Ja hepiend zamišljam drugačije:

Dok stoji ponosno na vetrometini i nepokolebljivo istrajava u borbi za naše vrednosti i način života, u desnoj ruci mu sekira, u levoj čašica, a iza ledja mu "rže" njegov verni - rakijski kazan!

Nek puknu dušmani!

U inat svim euro-entuzijastima, akciznim markicama, Briselskim preporukama i direktivama - brat i ja cepamo čvornovate panjeve i kuvamo džibru.

Nezdravo? Ti ćeš 'mi kažeš pirgavi! Nije ekološki? Šatro - žao im drva... More! Možete da nas muntate koliko hoćete, da nam spinujete rogove, sveće, bubrege, štapove i šargarepe... Ali dalje nećeš moći! Naše voće! Naš kazan! Naša drva, voda, vreme...

Naša stvar!

I što je najbolje - ni ja ni brat ne pijemo. Pogotovo on, mene još ponekad i prevare mangupi, ali i u tim retkim prilikama pijem vino ili pivo. Pa u čemu je onda vic?

Braća Ristić peku IZ PRINCIPA!

U stvari to je više kao neki dug... Taj voćnjak smo sadili i podizali svojim rukama. Od '78. kada su naši roditelji uz pomoć "kase uzajamne pomoći" (davno zaboravljeni beskamatni radnički kredit iz soc-vremena) kupili taj komad oranice, svaku stopu smo zalili našim znojem. Počeli smo iste zime sa 60 betonskih stubova izlivenih "na ruke" pošto struje godinama nije bilo...

Zapravo, dok smo podizali taj voćnjak - on je podizao nas. Tu smo se još kao deca naučili radu, upornosti i strpljenju... I sada vraćamo dug: šteta je da propada.

Verovatno nam neće trebati tamo-neka zbunjena Evropa da nam objasni kako odavno živimo sasvim drugačije od naših roditelja, i kako jednostavno više nemamo vremena za sve to. Ali možda bude i obrnuto! Možda nam taj, sada već pomalo zapušteni komad zemlje - ponovo otvori oči.

Sedeli smo tamo juče i satima osluškivali kišu kako pada, i vatru kako pucketa. Nismo mnogo ni pričali, samo smo netremice piljili u tanak mlaz koji je curio uporno kao vreme...

I vreme je skoro stalo.

.

Reforma pravosudja (iz ugla slučajnog prolaznika)

.

 -"Izvinite! Četvrti opštinski?"
-"Tu odmah, iza ovog parkića..."
Radnica na šalteru informacija je bila uslužna: "Za predaju zahteva idite na šaltere 9, 10 ili 11."
Kako sam se nadao super sam prošao, mislim u sebi. Samo nekoliko stranaka ispred pomenutih šaltera,  dok su se na svim ostalim otegli dugački redovi.  Dok čekam, studiram fizionomije ljudi oko sebe i besciljno zveram okolo.

Ali ono što mi je privuklo pažnju nisam video - nego čuo. BUKA! Odvratan kakofoničan odjek, kao na nekoj velikoj železničkoj stanici - samo mnogo jači. Jasno mi je bilo odakle dopire - u prostoriji odprilike 50 x 20 metara nalazilo se u tom trenutku oko 150-200 ljudi. Velika betonska sala bez ijedne pregrade, sa samo par vrata i prozora odjekivala je kao pećina. Svi su morali da govore bar dva puta glasnije da bi se razumeli sa čovekom pred sebe. A ako su još bili rastavljeni šalterom - morali su da viču. Namejao sam se u sebi: pa ovde je bar 50 decibela više nego u mojoj štampariji! A štamparije nisu baš poznate kao mesta mira i kontemplacije...

Dotaći nečije srce

:

(complaining is silly - either act or forget / bilbord koji bledi na suncu)

"Najviše se bavim sposobnošću dizajna da dotakne srce posmatrača. Videli smo tako mnogo profesionalno odradjenog i vrhunski realizovanog grafičkog dizajna, predivno ilustrovanog i majstorski fotografisanog, pa ipak sve to me (a verujem i druge) ostavlja hladnim. Tako je mnogo limunade, dobro producirane, šatro prelepe - limunade. Ništa da vas pokrene, ničeg za razmišljanje, tek poneka informacija, ali sve u svemu - šuplje. Mislim da je glavni razlog za svu tu bozu i limunadu u tome što većina dizajnera ne veruje ni u šta. Nismo baš politični, a ni religiozni, nemamo stav ni o jednom važnom pitanju. Kada je vaša savest tako fleksibilna - kako možete da stvarate upečatljiv dizajn?  Gledao sam filmove koji su me dotakli, čitao sam knjige koje su promenile moj pogled na stvari, i slušao gomilu muzike koja je uticala na moje raspoloženje. Naš cilj u budućnosti će biti da dizajnom dotaknemo nečije srce."


Stefan Sagmeister

(moj amaterski prevod kratkog teksta iz knjige Graphic Design for the 21st Century 100 of the World's best Graphics Designers - Charlote & Peter Fiell ) prelistajte knjigu
:

Lekcije sa pijace: "Luzer"

.

-"Oo-hoo-ho-hoo! Vidi ti njega!"
-"Pa, nee! Pa ne mogu da...Pa jesi to STVARNO TI?!"

Zagrlismo se na sred buvlje pijace, ne obazirući se na gužvu...Kao da smo upravo nakantali neke ljute pacere u basketu.

-"A ja sam mislio da si ti u nekim Amerikama. Znaš ono: Australija i Kanada biće zemlje udruženog rada" - smejem se puna srca i pokazujem na prljavo ćebe koje predstavlja sav "maloprodajni objekat" mog prijatelja iz mladosti.

-"Jesteee!" - nakezi se on -"A ja sam mislio da ti, da prostiš, duvaš u onu veeeliku frulu na Tibetu!

Ništa se nije promenio: isti onaj mangaš sa Zvezdare koji se uvek dočeka na noge.

-"Pa gde si ti čoveče! Šta ima? Šta radiš?" - rešetam ga pitanjima.

-"Ma ništa...Evo vidiš (pokazuje na ćebe) krpim kraj s krajem, preživljavam..." 

Lekcije sa pijace: "Papučić"

.

- "Snajka! Jel' te sluša muž?" - probudi me piskavi glas. Odleteše mi misli u koje obično potonem subotom, dok kaskam za ženom natovaren kao magarac:

- Aaa! Gledam ja vas već dugo...A i tebi snajka - svaka čast! Prati te u stopu - kao neko kučence...

Uhvatim vazduh da joj odbrusim nešto prgavo, ali onda je pogledam bolje i odmah odustanem. Skupila se bakica kao suva smokva, nema je ni 40 kila sa krevetom. Pa se još savila do zemlje kao upitnik. Ali zato oči! Sevaju dva bistra i brza oka kao varnice. Pomislim: "Ovu treba pusti da završi šta je naumila. Ta ima šta da kaže."

Moja žena prevrće i pažljivo "studira" pušlu zeleni, ja se glupavo smeškam, a bakica veze: 

- "Čuvaj ga dete, trebaće ti još. Tako je i moj Srećko mene mazio i pazio. Ma, bila sam... Gospodja!"

Onda zaćuti malo, kao da je nešto preseklo u rebrima, pa škripavo uzdahne: "Čuvajte se deco..."

Prodjosmo dalje, u društvu Srećka i bakice... Malo kasnije, kad smo zamakli za druge tezge, uhvati me žena ispod ruke - kao nekad.

Likovao sam ćutke u mislima, zahvaljivao bakici a čestitao sebi.

Nekad je najbolje ne reći ništa.
.

Kraj detinjstva

.

Dobar dan. Potreban mi je izvod iz matične knjige... Ili, kako se kaže? Izvadak rodnog lista?

Bože moj! U mestu u kome sam rodjen, naučio da čitam i pišem, plivam, vozim bicikl, i proveo prvih desetak godina života - sada sam stranac. Zemljak iz dijaspore! Čak ne govorim ni jezik! Doduše, prošle su skoro četiri decenije od kada sam poslednji put prošao ovim ulicama, ali...

Naviknut da u svakoj situaciji pronadjem neki koristan ugao, gledam stvari oko sebe iz perspektive kosmonauta koji je obleteo galaksiju brzinom svetlosti. Za mene je prošlo samo trideset dana, a za njih - 36 godina!

- "Gornji Rahić?"  (matičarka čita mesto prebivališta) "Vaši roditelji mora da su bili prosvetni radnici?"

Kavez za vino

Podstaknuti zahtevom jednog potencijalnog klijenta, postavili smo sebi pitanje: Kako još niko nikad nije pakovao VINO? Bilo kakva kutija ili kesa bila bi samo varijacija neke već postojeće...  Morali smo se vratiti malo unazad, i razmisliti o samoj SUŠTINI proizvoda.

Prvo smo se setili one fraze: "Dobar sluga - zao gospodar!" Šta to zapravo znači? Definitivno se odnosi na slobodu: Vino oslobadja, ali traži i kontrolu. Kao rasan konj? Kao životinja... Zver? Odatle nije bilo daleko...

Dobre stvari su opasne. Opasno dobre!

Treba ih čuvati u kavezu...

// još fotografija i drugih zanimljivih stvari na ovom linku
.

Lekcije sa pijace: "Ubivena"

- "Pošto šljive? "
- "Četrdeset. Evo, ova gajba je načeta..."
- "Šta to znači? Da ne može da se bira?"
- "Pa šta imaš da biraš! Šljiva je šljiva. Sve su lepe..."
- "Kako da ne! Evo - vidi ovu. Ubivena..."
- "Šta ubivena? Ovo tebi ubivena?! Ma znaš šta GOSPODJO - Dovidjenja!

Gospodja "pušeći se" odlazi par tezgi dalje, dok nadrndani prodavac ostaje da mrmlja sebi u bradu: "Ti mi znaš šta je ubivena..."

Dijalog počinje iz početka, ali okretna bakica već pruža kesu i kaže: "Biraj dete, slobodno..."
- "A lepe su ti i jabuke... "
- "Imaš tu dole i ove slatke, ako voliš, a i nakisele... Ista je cena, ako voliš..."
- "Daćeš mi i dve kile breskvi..."

Domaćica bi verovatno prošetala još malo medju tezgama, ali sad namerno pravi predstavu. Hoće da "bandoglavom" pokaže šta je propustio. Ovaj se pravi da gleda na drugu stranu, ali ko za inat, sve ga mušterije zaobilaze...

Sam je kriv.
.

Pravo na sreću

.

Deklaracija nezavisnosti: "... 2. avgusta 1776. godine ...njome se ističe i „da su svi ljudi stvoreni jednaki i da je njihovo neotuđivo pravo pravo na život, slobodu i sreću..."

172 godine kasnije:

Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima: "... koju je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija... 10. decembra 1948... za najznačajnije principe se smatraju slijedeći: Pravo na život, slobodu i sigurnost ličnosti,  Pravo na obrazovanje, Pravo na zaposlenje, plaćene praznike, zaštita od nezaposlenosti i socijalna sigurnost, Pravo na puno učešće u kulturnom životu, Sloboda od torture ili svirepog, nehumanog tretiranja ili kazne, Sloboda mišljenja, uvjerenja i vjeroispovjesti, Sloboda izražavanja i mišljenja.

Negde uz put - "zaturili" smo sreću.

Sebični filantrop, ili darežljivi mizantrop?

.

Zvuči kao nonsens, ali zapravo se tiče jedne ideje koju sa mnogo iskrenog žara propoveda Dragana Djermanović u svom poslednjem postu "The WOR(l)D is not for sale!". Kao što sam u svom komentaru rekao, ideja je super, i veoma bih voleo da je istitinita, ali...

Kaže se da je put u pakao popločan dobrim namerama. Takodje se kaže kako je kapitalizam najpravednije društvo koje poznajemo - iako je zapravo zasnovan na najgorim ljudskim osobinama, pohlepi, gramzivosti, sujeti i ambiciji...

 Svako novo vreme nosi sa sobom neki novi idealizam. Danas je to ideja koju dobro oslikava twit koji sam nedavno pročitao "Informacija imaš sve više - što ih više deliš". Pošto je informacija = uticaj = bogatstvo, ispada da se ta rečenica može čitati i kao: "bogatiji si što više daješ". Zvuči kao citat iz jevandjelja, ali...

Da li je smisao zaista "hrišćanski", ili su pravi motivi sasvim drugačiji?

Čistoća je pola zdravlja, a dizajn...

.

... je ona druga polovina! Mentalnog zdravlja - ili čistoće? Nije ni važno... Ovo je ionako bio samo trik da pročitate ovaj tekst (i eventualno kliknete na sliku). To neće naročito nahraniti moju sujetu,  malo je verovatno i da će se pretvoriti u neki konkretan posao, ali bi možda Google mogao da se prevari i poveruje da je strana na koju link vodi - relevantna za temu kojom se bavi...


Mala digresija (kao da bi ste primetili u ovoj zbrci): koleginica sa kojom godinama saradjujem na ovakvim dizajneriskim "poduhvatima" svojevremeno je izjavila (kad su nam ponudili da organizujemo izložbu naših radova) da ne zna šta bi izabrala za izložbu. Pomalo neobično, naročito kad uzmete u obzir da u proseku imamo oko 300-400 poslova godišnje - poslednjih 18 godina! Ona je svakako skromna osoba, ali ne radi se o tome. Ako se pošteno bavite ovim poslom - interes klijenta je na prvom mestu, a SKORO NIKADA interes klijenta nije da vi postanete dizajnerska "zvezda", ili da  napravite nešto dostojno ambicioznog portfolia. I skoro uvek ćete napraviti neki kompromis "viška"...
.

.
Sad će da ispadne kako ja tu imputiram nešto, što mi nije ni na kraj pameti... Naravno - stvar je u klijentima i - sreći! Ponekad se desi da iz čistog očaja, suočeni sa nekim nemogućim zahtevom nadjete neko rešenje koje kao da nije sa ovog sveta. Listate sve knjige koje ste pročitali, prebirate po sećanjima, razbijate glavu pitajući se: Kako mi je ovo palo na pamet? A odgovor je vrlo jednostavan:

Kao i sve drugo...
.
p.s. Sad sam se nečeg setio... Da li vas ova stilizovana ptičica podseća na nešto?  Ne? Onda sigurno niste twitter-aš...

Znali smo da će biti nešto od nas...

.

Moj nekadašnji bubnjar navrati nedavno poslom do mog nekadašnjeg pevača, i onako - uzgred  mu reče kako je ČUO da na internetu postoji neki naš stari snimak iz '87-88...

Ja sam odprilike u isto vreme preko FaceBooka obećao našem nekadašnjem ritam-gitaristi (koji sada živi i radi u Italiji) da ću pokušati da prebacim nešto od snimaka sa magnetofonskih traka i video kaseta na DVD. Vremena bih možda i našao, ali ispostavilo se da ne znam nikoga ko još uvek ima magnetofon (a bogami ni video-rikorder)... Taman pomislim da smo i mi za staro gvoždje, kad se ispostavi da je neverovatna priča o snimku na internetu - istinita (iako je snimak očigledno skinut sa dobro razmagnetisane kompakt-kasete)...

Ne znam šta mi bi - ali rešio sam da potrošim 2-3  sata svog dragocenog vremena, da "odam poštu" nama kakvi smo nekad bili - i da sve preselim u večnost (na YouTube).  Imao sam solidnu ideju, ali na kraju sam shvatio da je razne selidbe i premetačine preživelo samo nekoliko (loših) fotografija vezanih za "prethodni rokerski život"...

Zato ne očekujete neki naročit spot... Ipak, ko razume - shvatiće! Jer, samo su uspomene na tih desetak godina života još uvek netaknute, možda samo malo retuširane nostalgijom i zaboravom...

Neprocenjivo!

Muzika preuzeta sa:
http://exyupoprockmadness.blogspot.com/2008/02/gitarijada-zajear-88-razni-izvoai-tape.html

Pas koji laje - ne nosi zlatna jaja

.
Nikad nisam razumeo žensku intuiciju, ali je poštujem. U komentarima na moj poslednji post Milja, Mahlat i Amarilis su mi "slutile" nešto što meni u tom trenutku nije bilo ni na kraj pameti. Naravno - povukla ih je fotografija kojom sam hteo da ilustrujem "da odoh", ali najdalje što sam lično u tom trenutku mogao da dobacim  je da ću sledećih desetak dana biti, ne samo fizički odsutan, već i potpuno "diskonektovan" od svih oblika savremene (elektronske) komunikacije...

Verovatno bih radije izabrao neku drugu fotografiju da mi je bila pri ruci... Ipak: da nije u pitanju samo čista slučajnost, i da se sprema nešto "spiritualnije" od uobičajenog porodično-potrošačkog satiranja para i živaca u akciji pod  šifrom "Godišnji Odmor", mogao sam da naslutim već na osnovu knjiga koje sam u poslednjem trenutku ubacio u kofer (da bi Tata imao šta da radi dok klinci spavaju). Quentin Newark? Ko još na porodičnom letovanju čita tako nešto?

Kako je počelo - tako se i nastavilo: celim putem su mi se smešile table sa natpisom "Good-by & have a nice TRIP!" Onda me je na TV-u dočekao Homer Simpson u epizodi u kojoj dolazi do spoznaje kako stepen ostvarenja sopstvenih planova iz mladosti nije merilo ličnog uspeha (kakav sablasan guru-vodič kroz egistencijalnu ekskurziju!)  A onda kod Quentin-a pročitam (i najzad shvatim, jer čitam već treći put) ključnu razliku izmedju dizajna i advertajzinga: KREIRANJE SADRŽAJA!

I tada mi sve PUKNE PRED OČIMA!

Unplugged, off-road...

.

01. - 15.08.2010.

.

Na(j)zad korektni!

.

Svi su podržali.

Neki teška srca, ali uglavnom je bilo kao po komandi: "Ajm'o, sad! Svi ruke gore..." Ko misli drugačije taj je reakcija (fašista?), anti-evropljanin.. U svakom slučaju: ko' je lud - ne budi mu drug... A lud je svako ko se drzne da izdvoji svoje mišljenje. Nema tu šta da se misli, to je već "izmišljeno" u CIVILIZOVANOM belom svetu, naše je samo da podržimo. Da nebi ispali zatucani i primitivni... A možda to jednoumlje može da bude i korisno (npr. ako ste nekakva vlast)?

Pa hajde onda da i mi podržimo (na naš način).
.

Feudalizacija Srbije

.
Stvarno nije u redu da čim napustite predgradja Beograda, udjete u neku drugu, mnogo tužniju zemlju... Regionalizacija je ZAISTA dobra ideja. Isto kao i privatizacija društvene svojine, sanacija banaka, uvodjenje "reda" u platnom prometu, reforma zdravstvenog sistema...

Ponekad treba razmisliti KO sprovodi neku ideju, sa kakvim motivima, i u čijem interesu? Ako nam je stvarno sudjeno da nas "provereni stručnjaci" iz G17+ još i "regionalizuju" ...

Crno nam se piše...
.

Rashladjivanje

.

Ovo je naravno post o borbi protiv letnje sparine. Ali plakat je skroz pogrešan! Unosi nepotrebne kontraverze i skreće temu u pravcu koji autor nije želeo. Diže temperaturu! Na ovu VRUĆINU!

A možda baš zato i nije loš? Na ovoj paklenoj žezi treba "ohladiti" - i fizički, i mentalno, i emotivno...  Ono prvo je lako, a za druga dva treba malo filozofije (tu ja uskačem).

Jedno od mojih sećanja iz vremena kad sam radio u Africi... (inspiracija za post je naravno Milja Lukić, iz bog-zna-kog razloga mi se redovno uzajamno inspirišemo).  Dakle, benzinska pumpa, u sred pustinje. Stajemo skoro svaki drugi-treći dan, i uvek se odigrava identična legendarna scena. "Pumpadžija" u dugačkoj "spavaćici", bos,  leži na madracu položenom direktno na asfalt u najsenovitijem delu pumpe. Iako nas je morao videti (ili bar čuti) kilometrima daleko, i iako stojimo već pet minuta i čekamo, počinje da ustaje tek kad ga pozovemo po imenu.  Samo da se pridigne sa madraca treba mu bar 3 minuta. Još toliko da ode do česme i opere ruke (?) Ako mu se baš jako žuri - stigne do kola za 10-tak minuta (metar u minutu). Zatim obavezno pita (ljubazno, i kao da nas prvi put u životu vidi) - šta želimo?

Ko je oklevetao bumbare?

.
Često se, naročito leti, probudim sa prvim zracima sunca, i obično izadjem na terasu da uživam u ptičijoj filharmoniji. Ovaj ritual "pozdrava suncu"  najčešće se svodi na lagani prelaz iz polu-uspavanog u skoro-sasvim-budno stanje, i potpuno je operisan od bilo kakvog mentalnog sadržaja - čista nirvana.

Ipak,  jutros dok sam ispijao kafu i žmirkao kroz turske karanfile, viseće muštkatle, i petunije - nešto je uspelo da privuče moju pažnju: jedan vredan bumbar.

Pre nego što je kafa koju sam usporeno srkutao stigla da se ohladi, bumbar je uspeo da obidje svih 5 žardinjera povešanih o ogradu terase. Na njegovim stražnjim nogama mogli su se jasno videti veliki žuti grozdovi polena. Poranio čovek, i radi-li-radi...

I namah mi se rodi ideja: Ko je oklevetao bumbare? I zašto? Paralela izmedju ovog insekta - i "onog drugog" je izgleda dublja i višeslojnija nego što se to može učiniti na prvi površan pogled.

Virus iz Crne Rupe

.

Hajde da čujemo malo drugu stranu. Jedan  prijatelj, hirurg - reče mi u vezi jedne od brojnih burno medijski propraćenih afera: "Šta žele ovim da postignu? Da lekari izbegavaju sve slučajeve sa neizvesnim ishodom, i da rade samo rutinske stvari..."

U ovakvim okolnostima, čovek je potpuno u pravu. Sto puta je teže nekoga optužiti za pasivnost, nego za grešku. Prosto: nema tragova! A vrlo lako je izbeći odgovornost: tu su liste čekanja, normativi,  naravno - uvek dobro dodje još neka dodatna analiza ili mišljenje, a ako baš "zagusti" tu su i prava iz radnog odnosa (radno vreme, godišnji odmori, bolovanja itd).

Bolje da ne nastavljam dalje u tom smeru - prosto to nije moja profesija. Ali postoji jedna paralela koju moram da spomenem. U dizajnu 21.veka (koji  je medju par mojih glavnih preokupacija) glavni teoretski problemi današnjice nisu estetske prirode (kako bi neko očekivao)  - već ETIČKE.

"Dizajneri, izbegavajte kompanije koje traže da lažete za njih!" - kaže Tibor Kalman.

Peticija za ostavku ministra zdravlja Tomice Milosavljevica

ili: Evropske Vrednosti i Stoka-bez-repa
.

Srbi ponekad imaju ozbiljnih problema sa kulturom. Grižu savesti (ili kompleks) najčešće pokušavaju da smire nategnutim izgovorima o 500 godina pod Turcima, ili 50 pod komunistima... Ipak, pre će biti da je PRAVI RAZLOG  onih par hiljada godina pod sopstvenom "elitom".

Kultura na koju trenutno mislim je od one vrste kao kad slučajno kinete u društvu, pa kažete "izvinjavam se". Svi znaju da niste namerno, ali eto - takav je red. Ili ako vaše dete u gostima kaže ili učini nešto neprikladno - vaša dužnost je da se izvinete domaćinima. Svi znaju da vi to nikako (ili bar na racionalan način) niste mogli sprečiti - ali baš zato su i izmišljeni mehanizmi kojima vi simbolično prihvatate odgovornost (izvinjenje). Na taj način daje se simbolična kompenzacija svima koji bi se eventualno mogli osećati povredjenim...

Kolekcionar daski za peglanje

.
Savetovali su mi da nadjem neki hobi. Nije bilo lako izabrati, ali kao i uvek, ideja je došla sama. Pročitao sam u novinama da se na licitaciji stvari iz Šarićevih vila nalazi i jedna daska za peglanje.

Bilo je tamo naravno i zanimljivijih stvari, ali većinom  su znatno iznad mojih skromnim platežnih mogućnosti. Pogotovo ako od svega toga imam nameru da napravim ozbiljan hobi (a imam)! Može se lako desiti da ta kolekcija tokom godina dostigne impozantne razmere...

Ako malo razmislite o toj ideji  videćete da ima svoju dubinu - istovremeno sadrži u sebi sentimentalno-poetsku, i veliku  simboličnu vrednost. Šta nam govori jedna daska za peglanje?  Koliko god da se uzdignemo od nivoa smrtnika, postoje neke banalne stvari koje moramo da radimo (ili da neko radi za nas). Svi smo mi - dakle - samo obični ljudi. Sa druge strane daska prodata na licitaciji predstavlja simbol potpunog posrnuća i pada. Ona je očigledan dokaz da je neko izgubio okršaj sa Pravnom Državom, i da je izneo (nepeglane) gaće na štapu. "I Fought the Law and the ... law won"

Nova vrsta referenci

.
Vremena se menjaju...

Godinama smo se upinjali iz petnih žila da na našu referenc listu dodamo zvučna imena: Diners, Toyota, Roche, ABB, Cisco, Ballantine's, Mercedes... Gigantske firme i planetarni brendovi. Kako smo to uspevali? Iskreno - pre desetak godina sam bio spreman i da iz svog džepa platim - samo da "uknjižim" neko novo značajno ime. Srećom nisam morao suviše često da to ZAISTA i uradim. Jedno zvučno ime je ubrzo dovodilo neko drugo (a uz put i desetine "normalnih" klijenta). Ali slagao bih kada bih rekao da su motivi za ovu "filateliju" bili strogo poslovni, i hladno-proračunati.

Sujeta je čudo...

U svakom slučaju - do dan-danas na našem sajtu (ali i na zidu u mojoj kancelariji) specijalno mesto zauzima npr. jedna kesa koju smo još sredinom 90-tih radili za "Ericsson". Čuveni brend je odavno kupio "Sony", a samo retki se danas sećaju onog vica iz tog vremena, o dva najveća Crnogorska plemena (Nokia i Ericsson). Nekoliko godina kasnije "uknjižili" smo i Nokiju, ali neke reference su zbog konkretnih okolnosti,  pre svega "tajminga" - bile zaista važne, najviše za naše samopouzdanje, ali i kao ulaznica u odredjene "značajne krugove"... Posle su se stvari manje-više "odmotavale" same od sebe...

Ali, kao što rekoh na početku - vremena se menjaju...

U središtu vrtloga

.
Kažu da se  u središtu tornada nalazi prostor u kome sve miruje. Mora biti da je to fascinantno: lebdiš tako dok oko tebe sve tutnji i kovitla se... Na dohvat ruke proleću ti krhotine, sve se lomi, sudara, mrvi u param-parčad... Usisano - razoreno - skršeno - sve što se nadje na putu paklene pijavice.

A ti ? Samo mirno lebdiš, u nekom bezvremenom vakuumu, okružen tom kovitlajućom zbrkom, kao slika ramom - poput Bude na lotosu.

Ali u toj prividnoj mirnoći je seme čistog užasa! Jer, jedino izvesno u toj nestvarnoj slici je - da neće potrajati. Za trenutak ili dva, sve će se rastočiti, rasplinuti, raspasti... Trenutak mira i spokoja - u blicu će se dematerijalizovati, i vratiti u kovitlac večitog haosa.

To je slika našeg života. Ili bar...

...onog najboljeg u njemu.
.

Raspikuća

.
Najzad je postao svoj čovek. Nasledio je kuću i imanje koje je služilo na čast i slavu njegovim vrednim i štedljivim precima. U celom kraju nije bilo domaćina koji mu nije pomalo zavideo...

Ali, on je imao neku falinku...

Nedugo potom - prodao je vinograd. Većina ljudi je samo slegala ramenima, i išla za svojim poslom. Samo je jedna baba morala da kaže nešto zlobno:
"Nije mogao da bar malo sačeka..."

Hajde da pravimo pare...

.
Jedva sam se suzdržao da ne prokomentarišem onaj skandal oko "nepristojno bogatih". Bolje što nisam! Šta bih mogao da kažem? Da smo dotakli "dno-dna" u populizmu, i da posle masovnog "regresa za godišnji odmor" (svakog Srbina časti čika-Mladja pet-soma, al' na Kukovo-leto) ostaje još samo čupanje brkova "kulacima". Nadiru "nostalgična" sećanja na Zelenu Salatu,  Zardjale Katance, Hleb Od 3 Dinara, Zajam Za Preporod, Obnovu Pre Roka...

Nama 'leba od te priče. Dno je i dalje daleeeeko. Hajde malo da gledamo svoja posla. Da pravimo pare. Ako čitate blogove, a pogotovo ako ih pišete - imam posao za vas.  Predlažem vam da mi postanete ortak.

Ideja je sasvim jednostavna, i verovatno će mnogima izgledati skroz neverovatna. Takve ideje su baš zato i najbolje, jer dok skeptična masa poveruje da je nešto uopšte moguće, oni malobrojni sa vizijom - uzmu pare.

Da bi ste postali ortak treba da se prvo udubite u problem, smislite rešenje oko koga se vredi malo pomučiti, a zatim da potrošite nešto sopstvenog vremena. To ulaganje kreativnosti, vremena i energije se obično zove INVESTICIJA. Drugi bitan element investicije je RIZIK (u ovom slučaju - da ćete sve to raditi za džabe, ili za manje para nego što vam treba). Ali, to je suština kapitalizma: KO RESKIRA PROFITIRA (a naročito obrnuto).

Dijasporo - i bogu si teška !

.
Omiljena mantra naših ekonomskih kvazi-stručnjaka je ona o direktnim stranim investicijama. Ovaj genijalni koncept, razradjen po čuvenoj metodologiji "smuti-pa-prospi", čak i sopstvene autore impresionira toliko da već u nekoj od sledećih rečenica obavezno moraju da spomenu - DIJASPORU.

Iako nemam neko visoko mišljenje o pomenutim "stručnjacima", nisam baš ni sklon da verujem da su naši političari najveći idioti na svetu... Zato mi cela ta stvar nikako nije "držala vodu". Kako mogu da toliko dugo istraju na tako providnoj priči, koju bi bilo koji prosečno inteligentan preduzetnik "pročitao" kao jučerašnje novine? ("Oni misle da smo mi najgluplji potencijalni investitori na svetu...")

Zaista - ako nam je svima jasno zašto nije mnogo realno očekivati da nekakve "ozbiljne" strance  navučemo na tu bajku (kako se jednim potezom olovke može stvoriti "povoljan ambijent" za ulaganja), zašto se očekuje da na tu istu bajku padnu neki ljudi samo zato što im se prezime završava na "ić"?

Osamnaest ! Vreme je...

 .

Deto d.o.o. je registrovan u Pančevačkom Privrednom Sudu daleke 1992. godine. U to vreme firma je imala jednog zaposlenog (mene), i nalazila se u predsoblju mog stana...

18 godina je vreme koje ima komplikovanu i značajnu simboliku. Ova nevidljiva granica trebalo bi da deli detinjstvo od zrelog doba, da označi prelomni trenutak u kome se definitivno i neopozivo ulazi u svet velikih...

Vreme je - dakle - da se uozbiljimo...

Ali, kao što neki ljudi zauvek odbace ovaj kliše (i reše da nikada ne odrastu), dešava se ponekad da (neki drugi ljudi) ustanove da je njihova odgovornost i posvećenost samo OZVANIČENA, a da su oni zapravo oduvek bili "odrasli".

Voleo bih da verujem da smo mi u "Deto"- u  pomalo od oboje. Čini mi se da smo oduvek znali kada treba da "zalegnemo" da bi ispunili neko obećanje, ali i da smo uvek imali te vickaste,  lucidne trenutke koji su nas vodili tamo gde niko pre nas nije bio...

Naravno - uvek kada se "podvlači crta" na ovakvim simboličnim godišnjicama, pokušavamo da racionalizujemo i objasnimo stvari koje su većinom izvan naše kontrole. Pronalazimo opravdanje za sopstvene neuspehe i loše odluke, i vešto pokušavamo da ubedimo druge (ali pre svega - SEBE) da smo morali da prodjemo baš tim putem da bi bili sada ovako pametni, iskusni i lepi...

Naravno, sve je to čista glupost!

Uvek kad čujem razne "selebritije" kako trućaju ono nebulozno: "ja tu ništa nebi menjao" dodje mi da se ispovraćam. Samo totalan moron nije svestan da su stvari mogle (i još uvek mogu) da budu mnogo bolje. Ali  iskreno - kada bih morao da izaberem jednu želju za sledećih 18 godina (krizna zlatna ribica) - naravno pod uslovom da iz nekog razloga milijarde dolara ne dolaze u obzir - izabrao bih da sačuvamo balans izmedju poslovnosti i nekonvencionalnosti...

Priznajem: pojma nemam kako nam je to do sada uspevalo. Verovatno se radi o čistoj sreći (ili nekom manjku vitamina?) Uglavnom - ako se za TO pobrine zlatna ribica...

...za ostalo ćemo se već nekako snaći...
.

Kutija za zelene šešire

Strogo stručna pitanja više nisu ozbiljna pitanja. Parafrazirajući Džona Kejdža ne želim da kažem kako su svi važni problemi rešeni. Naprotiv! Ali problemi su se iz prvog - premestili u drugi deo rečenice: stručnost naravno nije sporna - količina znanja je verovatno daleko veća nego što ga jedna osoba uopšte može absorbovati, a SIGURNO je mnogo veća nego što joj je za produktivan život potrebno... Pravi problem je u OZBILJNOSTI, u praktičnom odnosu prema znanju, u njegovoj upotrebi.

Ovaj tekst sam najavio (pretenciozno) uz pomoć de Bona. Čoveka koji "drma" sistem mišljenja star 2.400 godina, koji priča o "izlaženju iz kutije", o realnoj koristi koja pravu kreativnost razlikuje od one lažne, o  "raznobojnim šeširima" (pogledima na stvarnost), gde je zelena boja izabrana kao simbol za kreativno razmišljanje...

Izgleda mi je ipak trebalo "zaledje" u obliku jednog autoriteta tog kalibra, da bih se osmelio da kažem neke stvari. Zaista, osim uvodnog citata (iz odlične knjige "What is Graphics Design" od Quentin Newark-a), na ovom blogu ima još samo par tekstova posvećenih dizajnu. Može da čudi s obzirom da je to ono čime se skoro 20 godina bavim (i od čega plaćam račune). Dva su dominantna razloga: prvi - da su moji stavovi po tom pitanju vrlo "usamljeni" i direktno konfrontirani sa "mainstream-om", a drugi je mala verovatnoća da bi drugim ljudima moji stavovi mogli biti od neke naročite koristi.

Prvi razlog sam rešio da večeras gurnem pod tepih, a što se tiče drugog - sami se snadjite...

Edward de Bono ( i "ambalaža")

.
O kreativnosti, razmišljanju, progresu, logici, ambalaži... Pardon! Moja greška - o kutiji (tj o razmišljanju "izvan kutije")...



O ambalaži (van kutije) ću JA da pišem - ali u idućem postu...
.

Iza ćoška levo, pa pravo - do kraja sveta...

Moja drugarica i poslovni saradnik, nedavno se  udala  i odselila za Australiju. Kada je obećala da ćemo ostati u kontaktu izgledalo je to malo... Onako kako uvek izgleda, u takvim prilikama.  Ali - desilo se nešto neočekivano i sjajno: nastavila je da radi isti posao kao i do sada (urednik u izdavačkoj kući "Mali Nemo"), i sve se zaista nastavilo kao i ranije. Mailovi stižu redovno, telefon smo zamenili Skype-om, knjige se štampaju... Problemi? Naravno, uvek ima sitnih trzavica (tek da nam život ne bude dosadan), ali sve je potpuno isto kao da smo negde u komšiluku...

Ne znam zašto sam ovo uopšte pisao. Trebalo bi da sam se posle tolikih godina navikao na sve one lepe stvari koje nam tehnologija pruža. Pa opet - toliko se piše i priča o tamnoj strani stvari (ne samo tehnologije), da sam osećao ogromnu potrebu da kažem nešto pozitivno.

A, i kiša je najzad prestala da pada... Kakvo li je vreme u Sidneju?

Mmm, miriše more...
.